Izvor: Politika, 29.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hvatanje istine
Sam život je velika zamka u koju, kada se upletemo, ispadnemo najsmešniji mi – ljudi, kaže za "Politiku" ovogodišnji dobitnik "Zlatne palme", rumunski reditelj Kristijan Munđiu
Od našeg specijalnog izveštača
Kan, 28. maja – Ostaće zapamćeno: u godini jubileja, na 60. Kanskom festivalu, "Zlatna palma" pripala je filmu kojem je pošlo za rukom da ujedini ukus i stavove, i publike, i kritičara, i članova internacionalnog žirija (predsedavao Britanac Stiven Frirs). >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Najveće kansko odličje zasluženo je uručeno rumunskom reditelju, scenaristi i producentu Kristijanu Munđiu (1968) za angažovani realistički film "4 meseca, tri nedelje i 2 dana", u kojem su blistave uloge podarile mlade glumice Anamarija Marinka i Laura Vasiliu.
Ni pre ovog, za osveženu rumunsku kinematografiju važnog događaja, Munđiuovo ime nije bilo kanska nepoznanica. Ovaj reditelj je 2002. godine uspešnim nastupom u programu "Petnaest dana autora" sa debitantskim filmom "Oksident", osvojio i publiku i kritičare, nagoveštavajući svojim filmom nešto novo u do tada pomalo već učmaloj rumunskoj kinematografiji, što je uskoro počelo da se naziva i "novim rumunskim filmom". Sa Munđiuom, koga naša publika poznaje i po saradnji sa Stefanom Arsenijevićem u omnibusu "Izgubljeno-nađeno", razgovor za "Politiku" je vođen još na početku festivala (zahvaljujući Ronaldu Mauru), kada se kanski rasplet nije mogao znati. Ali, dao se naslutiti.
Posle jedanaest godina i filmova Lučijana Pintilijea, Vaš film je prvi rumunski uvršten u konkurenciju Kanskog festivala?
Mislim da je san svakog reditelja da mu film bude u kanskoj konkurenciji. Ko kaže drugačije, ne govori istinu. Kan je podjednako važan velikim kinematografijama kao i onim malim, kakva je i rumunska, jer se kroz ta vrata najbolje ulazi u svet. Srećom, u Rumuniji je stasala jedna nova generacija autora, kojoj Kan više nije daleko. Uostalom, moj prvi film "Oksident" bio je prikazan 2002. u kanskom programu "Petnaest dana autora", film Kristija Puia "Smrt gospodina Lazareskua" pre tri godine je bio film o kojem se najviše pričalo, tu je i Nemeskuov film "California Dreamin" (glavna nagrada u programu "Izvestan pogled", prim. aut.)... Naravno da nisam mogao da znam da li ću ikada ući u trku za "Zlatnu palmu", ali da sam priželjkivao, jesam.
Prošlo je punih pet godina od Vašeg debitantskog do ovog drugog dugometražnog igranog filma u Vašoj karijeri?
Tačno je, ali taj period je bio ispunjen stalnim događanjima i aktivnostima. Kao što znate, snimio sam kratki film – epizodu u omnibusu "Izgubljeno-nađeno" i tako se sprijateljio sa Stefanom Arsenijevićem, koji je takođe učestvovao u ovom istočnoevropskom projektu. Zatim, osnovao sam producentsku kuću "Mobra films", bio izvršni producent filma Didija Dankarta "Offset", postao sam otac, kupio sam i kuću i napravio sebi ime u svetu advertajzinga. Dakle, nisam dangubio.
Vaš debitantski film "Oksident" bio je komedija apsurda, "4 meseca, 3 nedelje i 2 dana" je hiperrealistička drama. Život više nije toliko smešan?
Život je čudo, što bi rekao Kusturica. I jeste, pun je tragikomičnih obrta, apsurda, tragedije, promašaja, gubitaka. Sam život je velika zamka u koju, kada se upletemo, ispadnemo najsmešniji mi – ljudi. Na film gledam kao na refleksiju stvarnosti, a ona je i komična i dramatična. U Rumuniji u čitavom jednom periodu dovedena do potpunog apsurda. Iz takve stvarnosti rodila se ideja o ovom filmu i trilogiji "Priče iz Zlatnog doba", na čemu ću i dalje raditi. Osnovna ideja za scenario filma "4 meseca, 3 nedelje i 2 dana", bila je da ispričam neku vrstu ličnog iskustva koje ljudi obično ne dele ni sa kim drugim. Kada sam prijateljima ispričao šta trenutno pišem, odjednom su se otvorili i ispostavilo se da svako zna nekog ko je prošao kroz takvo užasno iskustvo. Sve te priče zajedno, pomogle su mi da shvatim kako je čitav taj fenomen bio ozbiljan i složen.
Govorimo o ilegalnim abortusima, ali Vama je to kao osnovna tema poslužilo i za otvaranje mnogo širih okvira. Vaš film se može tumačiti i kao složeni portret rumunskog društva s kraja 80-ih 20 veka?
Ovo i jeste priča o segmentima stvarnosti, svakodnevici rumunskog društva, "socijalnoj pravdi", korupciji, licemerju u periodu vladavine Čaušeskuovog režima, kada je paklica "kenta" bila vrednija od novca. Ja jesam bio mlad, ali su uspomene neizbrisive. Bilo mi je važno da priču o dve studentkinje stavim u istorijski kontekst. Zakonom iz 1966. godine abortus je bio strogo zabranjen, a već početkom sedamdesetih u školskim klupama je, umesto dotadašnjih 28, sedelo po 36 đaka. Samo u mom razredu bilo je čak sedam Kristijana. Teško je bilo hraniti mnogoljudnu porodicu i žene su počele da vrše ilegalne abortuse. Posledice toga bile su strašne, statistika kaže da je od 1966. do 1989. godine i pada režima, od posledica nestručnih i u nehigijenskim uslovima izvedenih abortusa, preminulo oko 500 hiljada žena. Sada je abortus legalan, ali, nažalost, najveći broj rumunskih žena smatra ga najboljim kontraceptivnim sredstvom.
Realnost ste uspešno uhvatili i estetikom hladnog, dokumentarističkog kadra?
Pre početka snimanja dugo sam sa snimateljem Olegom Mutuom razgovarao o tome kakav bi stil najbolje služio ovakvoj priči. Odmah smo se složili da je najvažnije da uhvatimo i zarobimo emociju i istinu, da budemo što staloženiji i ozbiljniji, i da pokušamo da izbegnemo sve što bi moglo biti scenski konvencionalno. Nismo koristili ni kran, ni stedikem, ni tripode, samo jedan snimak po sceni uz otvaranje velikog prostora glumcima i iza kamere. Tom utisku dokumentarnog filma sigurno da je pomogla i činjenica da su mnoge replike snimljene van kadra, a glumci s leđa, u pokretu, glave okrenute od kamere. Glumcima je i rečeno da ne obraćaju pažnju na kameru, da znaju tekst do najsitnijih detalja, ali da ga izgovaraju iz srca.
Moćnu ulogu ostvarila je Anamarija Marinka, na čijim leđima je najveći teret filma. Vratili ste je iz Londona?
Teško mi je bilo da u Rumuniji nađem glumicu nešto stariju od 18 godina, pa sam pozvao Anamariju koja je posle uspeha televizijskog filma "Seks trafik" i osvojene nagrade BAFTA, ostala u Londonu. Platio sam joj veoma skupu kartu, a već na probama shvatio da lik Otilije govori kroz Anamarijina usta kao da ju je obuzela. Ona je zaista sjajna i karijera će joj biti burna. Još dok sam pisao scenario mislio sam o Vladu Ivanovu kao o tumaču lika "doktora" Bebea, a sa Laurom Vasiliu, koja igra trudnu Gabitu, želeo sam da sarađujem još u "Oksidentu", ali se to nije desilo. Kao partnerke Marinka i Vasiliu stvorile su energiju i pokazale kako film govori srcem.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 29.05.2007.]
