Izvor: Blic, 23.Nov.2011, 14:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Carevo novo izdanje
Nema nikakve sumnje da Dušan Kojić Koja nije zanemarljiv lik na domaćoj rock ’n’ roll sceni; sve i da je svirao samo u Šarlu Akrobati, bio bi vredan pomena kao rani saradnik Milana Mladenovića u vreme dok je ovaj još napipavao svoj put ka uzvišenoj arhitekturi Ekatarine. Kojić je, pak, kao što smo imali možda i previše prilike da čujemo i vidimo, krenuo sasvim drugačijim putem.
Kažem – možda i previše, jer zaista je veliko pitanje da li neko ko tokom cele >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << karijere zapravo svira manje-više jednu te istu pesmicu, i to bez istinske melodije, zaslužuje status baš ovoliko kanonizovanog establišmenta. Zvuk se, istina, menjao, smenjivali su se ljudi oko Kojića, neznatno se promenilo ime grupe (Disciplina kičme postala je Disiplin A Kitschme, ma šta to bilo i kako god se dekliniralo), menjan je i jezik – umesto rudimentarnog srpskog, jedno vreme tu je bio rudimentarni engleski – ali dobitna kombinacija ostala je ista: više nego uporna ritam sekcija i izvikivanje nadobudnih slogana.
Ipak, veoma mi je milo što sam čuo novi album "Uf!" (stvarno se tako zove, i stvarno su ga objavili Exit i PGP-RTS). Jer, inače bih propustio značajnu informaciju: ne bih znao da je ovoga puta ta muzika baš toliko šokantno arogantna u svojoj nonšalantnoj antiestetici. Ostao bih uskraćen za podatak da je dotle došlo.
Svirka je toliko aktivno prosta, a „angažovani" tekstovi toliko banalni da bi, da je u pitanju neka nova grupa, album bio ili zasluženo ignorisan (ko bi to, uostalom, uopšte objavio i zašto?), ili predmet silne sprdnje na YouTubeu itd. Ne, ozbiljno, pokušajte da zamislite neko novo lice kako, uz taj klepetavi beat i to besmisleno tlačenje mutiranog basa, uporno drobi „Ne-u-ku-su-tre-ba-re-ći-ne!...". Na šta bi to ličilo?
Naravno da se slažem da neukusu treba reći „Ne", kao što treba reći „Ne" i nekim drugim stvarima koje ovaj album tako grubijanski samouvereno pokušava da nametne. Tom pametovanju, recimo, te okoštaloj i utovljenoj potrebi za nekakvim plitkim antagonističkim kolektivnim identitetima, uključujući i ovaj koji se, šatro, zasniva na individualizmu (čijem; kakvom?).
I hajde da već jednom kažemo „Ne" mnjenju koje nalaže da je taj proslavljeni, nagrađivani, izlagani, itd. itd. novi talas nešto najbolje što smo ikada imali i čemu se uopšte možemo nadati u ovozemaljskome životu. Kao i eksplicitnom idolopoklonstvu i implicitnoj inferiornosti kritike, koja je sa neviđenim entuzijazmom podmazivala Disciplinu i onda kada je Milan objavio "Samo par godina za nas" a Dušan mu se smejao u novinama.
Tri, četiri: Ne.
.jpg)
