Izvor: Politika, 03.Jan.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bitna je mašta, bitna je hrabrost
Što su nam računari moćniji, naša volja je sve slabija, naši nagoni su sve slabiji , kaže naš sagovornik
Novi „omnibus” roman ninovca Vladana Matijevića „Vrlo malo svetlosti” (izdanje „Agore”), istovremeno duhovit i otrežnjujući, prikazuje tri naizgled različite priče. O američkoj istoričarki umetnosti Hilari Hadson, koja misli da je Endi Vorhol živ, kao izvor svakog zla, i želi da ga spali bacačem plamena, zatim o Antracitu, bivšem ministru iz perioda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pre demokratskih promena, koji svuda manično sa sobom nosi torbu sa pet stotina hiljada maraka i mašta o savršenom testamentu, o filozofu koji piše rad o Solovjovu i tim povodom iz Amerike očekuje ček. Ono što, na neki način, povezuje ove junake jesu njihovi košmarni snovi, vizije ili „fiks” ideje vezane za umetnost, politiku ili filozofiju. Kroz živote ovih neprilagođenih likova Matijević daje analizu naše epohe u kojoj novac ima presudnu ulogu. Matijević je autor nekoliko poetskih zbirki, zatim romana „Van kontrole”, „R. C. Neminovno”, „Pisac izdaleka” (NIN-ova nagrada), „Časovi radosti”, zbirke priča „Prilično mrtvi” (Andrićeva nagrada) i dramske knjige „Žilavi komadi”.
Vaši junaci zatvoreni su u simboličke stvarnosti, umetnosti, politike i filozofije. Da li ih upravo ti posrednici odvajaju od realnog života ili ih ka njemu vode?
Moji junaci su u mraku, u koji su se iznenada survali ili su ga spoznali na vrhuncu svojih životnih angažmana. U tom mraku oni, zbunjeni i nenaviknuti na tamu, opipavaju novu stvarnost, nekim drugim očima gledaju ljude. Iz tog mraka pokušavaju da izađu baš pomoću umetnosti, politike, filozofije. Moji junaci su kao senke koje prate svoje Ja, otuđeno i odbeglo Ja, sa željom da ponovo postanu ličnosti, da ne budu samo njeni obrisi. Ljudi se lako pretvore u senke, izgube se u egzistencijalnim lavirintima u kojima tragaju za srećom ili za smislom postojanja, i ova knjiga govori o njima i njihovoj patnji.
Šta nas, po Vašem mišljenju, u ovom trenutku odvaja od punoće života?
I moje zvezde su daleke i slabim sjajem žmirkaju da bih sebe mogao da proglasim stručnjakom za svetlost, ili kompetentnim za ulogu putovođe kroz mrak. U svojoj knjizi ne tvrdim ni to da se put izlaska iz mraka ne krije u filozofiji, umetnosti, veri, čak ne tvrdim ni da izlaz nije u alkoholu ili kupovini bacača plamena, samo pričam priču u kojoj junaci tamo nisu našli izlaz. Možda zato što su na pogrešan način prišli tim putevima? Smatram da potpunoj doživljenosti punoće života smeta naša glupost, slepilo, ograničenost. Izgubili smo rečnike, pojmovnike. Vrednosti su se pobrkale, bitne stvari smo sahranili, nule su se uzoholile. Ovo pitanje ima dosta dodirnih tačaka sa mojom knjigom, rado na njega odgovaram, što opet ne znači i da sam siguran u tačnost svojih reči. Čovek je nesumnjivo tehnološki napredovao, kraj njegovog stola zuji procesor, a da li taj napredak prati drugim naprecima. Da li na svetu sada ima manje bola, nepravde, da li se danas pije manje tableta za smirenje, da li je čovek srećniji, ima li više slobodnog vremena? Svakodnevno se iznalaze novi načini za povezivanje i komunikaciju među ljudima, a čovek nikad nije bio usamljeniji. Možda je potrebno da se odmaknemo od svojih malih života i širom otvorenih očiju pogledamo sebe i svet izdaleka. Možda onda prepoznamo i odvojimo bitno od nebitnog. Da bi čovek ovog vremena odgovorio na pitanje gde se krije smisao njegovog života ili na pitanje slične važnosti, potrebno je da sedne i da razmisli, a kako sebi to da priušti u sveopštoj buci.
Zašto su snovi, koji za likove ove knjige predstavljaju najintenzivnije postojanje, tako košmarni i mračni, sa tako malo svetlosti?
Zato što su nam životi košmarni i pretakaju se u snove, kao što i snovi utiču na živote, kao što predskazuju ili pomažu da sagledamo ono potisnuto, ako to želimo. Mada sam na početku nameravao da pišem knjigu o fenomenu sna, ispostavilo se da sam napisao knjigu o usamljenosti i porazu modernog čoveka. Izvesno je da od užasa svakodnevice ne možemo pobeći ni u snove. U njima nas čekaju poplave, kljunovi crnih ptica, vatra...
Poigrali ste se stereotipima o Americi kao izvoru zla i materijalističke kulture. Zašto baš Vorhol, zašto baš ovi stereotipi?
U knjizi se dosta govori o Americi. Ne može se govoriti o savremenom svetu, da se ona zaobiđe. Ako neke rečenice postanu stereotip ne znači da ih ne treba uzimati za ozbiljno. Ali kao što sam i snove i današnje vreme prikazao iz tri ugla, tako sam i o Americi govorio iz tri tačke gledišta. Tačno, ona je prikazana kao izvor zla u drugom delu knjige, ali i kao nesumnjiva vrednost u prvom delu, i kao nada u trećem delu knjige. Kako zaobići Endija Vorhola, simbol našeg vremena? Ono što je za političko ustrojstvo sveta bilo rušenje berlinskog zida to je u svetu umetnosti predstavljalo njegovo delovanje. Sve više sam ubeđen da ta dva događaja imaju uzročno-posledične veze. Može se reći da je u pravu moja junakinja Hilari Hadson kada kaže da se promena sveta prvo odigra u umetnosti pa onda u svim drugim oblastima.
Vatra sažiže sve, čak i sveopštu prazninu, realnost se u velikoj meri meša sa snom. Ako praznina ne prethodi obilju, postaje sama sebi svrha, šta onda sa prazninom?
Osetio sam potrebu da glavni junak moje knjige na kraju završi u plamenu. Vatra je oduvek bila višeznačni simbol. Za Heraklita, paradoksalno zvanim Mračni, vatra je bila osnovni element, simbol večnog kretanja i borbe suprotnosti, a svet „večito živi oganj koji se s merom pali i s merom gasi”. U grčkoj mitologiji bila je uzrok stradanja Prometeja, u egipatskoj mitologiji besmrtna ptica Feniks rađa se iz vatre i pepela. Na početku civilizacije vatra je promenila prve ljude, izmenila način njihovog života, doprinela razvoju govora, komunikacije i mašte. Prvi čovek je počeo da se menja i emotivno napreduje s pronalaskom vatre. Ali kasnije, ideja napretka baca akcenat na tehnološki napredak, ne na emotivni. U dvadeset prvom veku čovek emotivno zakržljava, svaki životni problem sve teže rešava. Što su nam računari moćniji, naša volja je sve slabija, naši nagoni su sve slabiji. A tempo je sve brži, pokušavamo da ga pratimo, od nas se traži da pri tom budemo nasmejani, međutim, u jednom trenutku padamo i ubrzo bivamo zgaženi. Više ne izgledamo kao junaci TV-reklama već kao Beketovi junaci, depresivni i bezvredni, bez ideje šta sa prazninom.
Izvor tragizma za Vas je i ishodište humora. Život je smešan za onoga ko misli, a tragičan za onoga ko oseća. Znači da se smejemo?
Znači da se smejemo, znači da plačemo, znači da čista srca tražimo izlaz iz naših mrakova. Bitna je mašta, bitna je hrabrost. Verujem da će čovek u sebi iznaći put, da će otkriti način da izađe iz tame, da će imati snage za preporod za obnavljanje. Sigurno će mu u tome pomoći njegovi snovi.
Marina Vulićević
objavljeno: 04.01.2011.
