Izvor: B92, 01.Jun.2010, 12:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kruševa glava, selo u bespuću
Ne znam da l’ je huljenje napisati dopisnicu iz selendre. I to skoro mrtve. Domaće. Ili se dopisnice šalju samo iz Velikih Gradova. Nije ni važno. Iz Kruševe Glave se svakako ne može poslati, osim preko goluba, sokola ili kakve druge ptičurine. Ali se može napisati.
Autor: Nikola Stojanović
Izvor: Danas
Ovo selo pripada opštini Vranje. Prema popisu iz 2002. ima 135 stanovnika.
Mi krećemo iz Vladičinog Hana, rano, jer imamo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << posla. „Tavrija" upada u kratere, blato, gazi oštro kamenje što viri iz zemljanog puta. Treća brzina nije potrebna. Vozimo se ceo sat (od Hana do odredišta ima dvadesetak kilometara) putem koji su vode odnele u provaliju, u kojoj drveće, oz’go, izgleda ko žbunje. Od živih bića smo, u oba pravca naišli na jednog zeca. Naravno, to je samo u toku vožnje. Ne, ne pešačimo zato što volimo, nego što „tavrija" ne može dalje. Dalje mogu samo džipovi, traktori i zaprežna vozila, a našim kolima fale samo volovi pa da postane ovo poslednje. Stajemo u selu Solačka Sena, pored „kabriolet" škole. Ona, u stvari, ima krov, samo je pao na pod. Potpuno je nebitno, jer nema đake. Ćale, prosvetar (i zemljoradnik u slobodno vreme), preti da će slikati i ovu i istu takvu u Jagnjilu, i da će poslati ministarstvu. Uzbudićeš Žarka, mislim u sebi. Valja nam pešačiti još četrdesetak minuta. Kratimo put, prolazimo kroz livade i pusta seoska dvorišta. U jednom stoji čovek poduprt železnim vilama. Iza njega je štala, a pored štale brdo stajskog đubriva. Veće od štale. Čovek se žali da su mu otkazale noge. Đubre nema ko da odnese, niti je kome potrebno. Nekad su se, priseća se ćale, ljutili kad se prolazi kroz voćnjak. Sad u njega ni oni ne kroče. A takvih je domaćinstava kol’ko 'oćeš. Pola sata kasnije, s druge strane njive kraj koje prolazimo, posmatra nas dečak. „Rumunče. Majka mu je Rumunka. Otišla, a on ostao." Gleda nas radoznalo. Ne prolaze namernici ovuda tako često. S vrha čuke vidimo krov naše kuće, ali nije tako blizu kao što se čini. Mirišu borovi i nema nikakvog zvuka sem „vodopadskog" huka vetra. Lepo je. I jezivo. Valjda zbog tog vetra. Kažu da su na ovoj utrini mnogi umirali zavejani snegom, jer bi prekrio sve i putnik ne bi uspeo da nađe orijentir, pa bi kružio do iznemoglosti. Spuštamo se ka selu. Tu je vetar dosta slabiji i ne oseća se više napadni miris smole. Prelazimo „granicu", jednu stazicu između dva žbuna, i zvanično smo u ataru sela Kruševa Glava.
Stižemo u rodnu kuću moga oca, sa ucrnelim crepom i napuklim zidovima od blata. Zemlju za nju su, kaže on, donosili s utrine udaljene deset minuta hoda, i to tako što šegrt tamo napravi smesu, pa donese majstoru, a ovaj kaže da ne valja i da pravi ponovo. Tako nekoliko puta. Ne baš ljudski. Prisećam se da mi je rekao da je, kad je prošli put dolazio, kuća bila puna mišijeg izmeta. Zato odbijam ponuđenu čašu vode. U ovom selu ima na desetine pustih kuća, u svakoj na stotine miševa, od svakog...
Pre nego što smo krenuli na „teren" ćale odlazi u podrum, da napuni flašu rakijom i da, verovatno, malo povuče kroz crevo. Na njivi nam prilazi stariji čovek iz komšiluka, da pomogne, i njegov sin, da kibicuje i mudruje. Ne radi ništa i to mu ni najmanje ne smeta. Kako čujemo, ima u selu nekoliko takvih povratnika. Imaju preko pedeset i vraćaju se roditeljima od preko sedamdeset. Firme u kojima su radili više ne postoje, nemaju od čega da žive u Vranju ili Hanu, pa se vraćaju. Naravno, mnogi rade tek toliko da prežive. (I ko rmba ne može da zaradi mnogo više u ovom bespuću.) Za svakog se na kraju konstatuje: „mnogo pije". Ide se s teme na temu, prepričavaju se domaće serije, kao jedini vid razonode; iznosi se teza da je prastaro orahovo stablo krivac što je bunar presušio: „popilo ga"; pokazuje se da je iza onog brda Kosmet, a brdo se smatra nekom nepremostivom preprekom, koju nikad niko nije prešao; razmatra se zašto su kablovi za struju takvi kakvi su - to je država platila privatnika da odradi, a on odradio neljudski, „i tad se nameštali tenderi ko sad". Kad je posao na njivi gotov, flaša prazna, mogu se obrisati kaljavi opanci, pa u kuću na još po jednu, oproštajnu. Sunce se iskosilo i već postaje prohladno. Hodamo nazad do „limuzine", ćutimo. Dok gaziš livade, preskačeš bare i potoke i otireš blato sa čizama shvataš da ne bi moralo biti tako. Samo kad bi bilo puta. Da selo ima više birača napravio bi se, ovako jok.
Pogledaj vesti o: Kruševac, Vranje
