Izvor: Politika, 10.Jun.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija treba da radi ono što najbolje zna…
… a to je stvaranje igrača, kaže američki košarkaški trener koji već četiri decenije živi i radi u Italiji. – Greši svako ko misli da će američki igrači doći i rešiti sve probleme
Otići iz Italije u Ameriku i postati američka legenda – deluje kao dobro poznata priča, ali tako nešto se ne događa često u suprotnom smeru. To je jedan od razloga što Dan Piterson (78) privlači pažnju, kao Amerikanac koji je stigao u Bolonju pre 40 godina, na par sezona, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali u Italiji je ostao do danas.
Nedavno nas je primio u svom stanu na Velikom trgu u Milanu, gradu u kojem je dosegao svoj trenerski zenit, kada je u sezoni 1986/87. sa Olimpijom (današnji Armani) osvojio triplu krunu (prvenstvo, kup, Kup šampiona). Tada je i proglašen za trenera godine u Evropi.
Kad zakoračite u taj stan, sav od drveta, knjiga, sportskih trofeja i znamenja, neizostavno osetite miris košarke i shvatite zašto je njegov nadimak Trener (na engleskom Kouč). U toj ulozi je od 1962, kada je na Koledžu Mekendri počeo kao pomoćnik prvog trenera, a preko reprezentacije Čilea (1971-73) stigao je u Evropu, u Virtus iz Bolonje (1973-79). Najduže i najbolje je radio u Milanu (1978-88).
Kako je evropska košarka izgledala kad ste zakoračili u nju?
Izgledala je začuđujuće dobro. Kad sam došao u Bolonju 1973, da treniram Virtus, selektor Jugoslavije bio je Mirko Novosel sa sjajnom generacijom Ćosić, Dalipagić, Kićanović, Slavnić, ekipu Sovjetskog Saveza vodio je Vladimir Kondrašin, Italiju Đankarlo Primo, Španiju Antonio Dijaz Migel… Svi oni su u Nejsmitovoj kući slavnih u Springfildu, što dovoljno govori. Video sam veliki kvalitet, od dolaska u Prvenstvo Italije, a pogotovo kad sam se sreo sa evro-kupovima. Kao pobednici domaćeg kupa igrali smo u polufinalu Kupa kupova protiv Jugoplastike i izgubili. Jugoplastiku je trenirao Petar Skansi, na klupi Spartaka iz Lenjingrada bio je Vladimir Kondrašin, Aca Nikolić je bio u Fortitudu iz Bolonje… Video sam mnogo dobrih igrača i trenera. Ono što sam zapravo video bio je nagoveštaj onoga što imamo danas: da će NBA doći u Evropu po najbolje evropske igrače. U NBA igra skoro stranaca, iz bivšeg Sovjetskog Saveza, bivše Jugoslavije, Italije, Španije…
U taj nagoveštaj bi možda moglo da se svrsta i finale Olimpijskih igara u Minhenu 1972, SSSR – SAD 51:50?
Svakako. Kad se igralo to finale bio sam u Čileu, ali sam gledao meč. Amerikanci su prvi put izgubili sa koledž igračima, pobedio ih je Sovjetski Savez u meču koji i danas važi kao kontroverzan. Ne želim da slušam o tome kako se nešto urotilo protiv Amerike i da je to uzrok poraza. Istina je da je Sovjetski Savez zaslužio da dobije taj meč, ceo meč su bili bolji, a Amerika se probudila u poslednja tri minuta. Američki tim nije trebalo da igra na mali broj poena, trener trener Henk Iba je loše vodio tim.
Ali kad je Dag Kolins postigao koš, selekcija SAD je imala pobedu u džepu tri sekunde pre kraja (50:49), izgledalo je da je meč dobijen?
To je samo tako izgledalo. Svi i danas pričaju samo kako je to nešto kontroverzno, ali niko neće da kaže da je SSSR zaslužio pobedu jer je 39 minuta i 57 sekundi bio bolji (sudije tri puta vraćale poslednji napad sovjetskog tima, na inicijativu zapisničkog stola i generalnog sekretara Fibe Džonsa, iz trećeg puta A. Belov dao pobednički koš – prim. aut). Svakako, bio sam šokiran porazom, ali ne želim da slušam te priče, Amerika je zaslužila poraz. Ako igraš za Ameriku treba da izađeš na teren i da pobediš a ne da pričaš kako si prevaren. Onda su se vratili sa trenerom Dinom Smitom u Montrealu 1976. i pobedili, ali to je bio početak kraja. Četiri godine kasnije nisu išli u Moskvu zbog bojkota, u Los Anđelesu sa Bobijem Najtom su igrali kod kuće, a od Seula 1988. košarka je krenula u drugom smeru. Tu je selektor bio Džon Tomson, još jedna tužna trenerska priča. Sovjetski trener Gomeljski je bio previše pametan za njega, a Jugoslavija je imala Ivkovića. Od 1992. imamo američki Tim snova, reakcija koja je bila očekivana. To sam naslućivao kad sam stigao u Evropu, videvši koliko ostatak sveta napreduje.
Da li možete da uporedite američke timove iz Rima 1960. i Barselone 1992, jedina dva tima koja su uvrštena u Nejsmitovu kuću slavnih?
To je vrlo dobro pitanje, jer prvi „tim snova” je bio zapravo taj iz 1960. Oskar Robertson, Džeri Lukas, Džeri Vest, Volt Belami, Teri Dišinger… Pobeđivali su sa 45-46 poena razlike, sve su smrvili (Jugoslavije pretrpela najveći poraz u svojoj istoriji 104:42 – prim. aut). Tim snova iz 1992. je, kao što svi znaju, bio veličanstven, sa Džordanom. Medžikom, Birdom i ostalima. Međutim, teško je porediti generacije, ali ako ih poredite u kontekstu njihovih epoha, ta dva tima su ista. Dva najmoćnija tima ikad sastavljena. Oskar Robertson je bio veoma mlad. Gledao sam Vesta i njega kad su bili više puta, a sada mi neki kažu da njih dvojica danas ne bi mogli da igraju u NBA. Znate šta, NBA bi bila presrećna da ih ima sada. I Robertson i Vest bi dominirali danas. Igra se promenila, pa šta… Oni su takvi majstori da bi se brzo prilagodili i opet biti najbolji. Pričaju isto i sa Ćosića, Dalipagića, Kićanovića… Pa i oni bi se prilagodili za dve sekunde, zato što su pametni momci. Nisi veliki igrač zato što si veliki atleta, već zato što povrh te snage imaš i nešto u glavi.
Šta bi bilo u Barseloni 1992. da ej Jugoslavija ostala na okupu, da li bi Amerikanci bili ugroženi?
Da je Jugoslavija ostala na okupu, sa Divcem, Draženom, Kukočem i ostalima, bio bi to zaista veliki događaj. Taj jugoslovenski tim bi bio sigurno ravnopravan, ali pod uslovom da prebrodi psihološku barijeru da igra protiv Tima snova, jer svi su Džordana i ostale doživljavali kao ljude sa druge planete. Verovatno bi Amerikanci i tada pobedili, ali ne sa 30 poena, već sa pet ili deset. Tim snova je tada pobeđivao „na psihu”, svi su im se klanjali, niko nije ni pokušavao da igra protiv njih. Recimo, da su u Atlanti 1996. bili isti jugoslovenski igrači, da je Dražen ostao živ, šansa bi bila veća, jer bi do tada nestao mit o Timu snova. U Barseloni su igrači pojedinih timova tražili za vreme meča autograme od Amerikanaca.
Šta mislite o pionirima evropske košarke, o ljudima koji su utrli put?
Srećan sam što sam mnoge od njih poznavao, neki su iz Srbije i njihov doprinos je nemerljiv. Ljudi poput Francuza Bisnela, poput vaših Stankovića, Šapera, Popovića i Nikolića, gurali su košarku napred. Oni su bili divovi koji su pojednostavili košarku, približili je mladima da mogu da je igraju i zavole, dok današnji treneri komplikuju igru. Gledao sam jedan trening Nikolića u ono vreme dok smo obojica bili u Bolonji, bio je kao švajcarski sat. Kakav je to bio metod! To su sve praktični umovi. Kako je, recimo, Ivković, veoma praktičan čovek, osvojio Evroligu 1997. sa Olimpijakosom i sa istim klubom ponovio to 2012. To je razmak od 15 godina, deluje nemoguće, ali on pojednostavljuje igru, redukuje košarku na njenu suštinu, Tanjević takođe, Gomeljski, Bjanki, Gamba… Jugoslovenska škola košarke je najjednostavnija na svetu, daš loptu na visokom postu Ćosiću, Jerkovu ili Divcu i svi ostali se kreću, jednostavno, nema te odbranu za to jer ne znate šta će ko da uradi. Stojaković je imao sjajnu karijeru u NBA. Zašto? Jednostavno jer je imao sjajan šut. Novicki i Parker isto. NBA je uglavnom individualno orijentisana, Evropljani razmišljaju timski. Ja sam za tim, ne volim pet individualnih koncepta.
Šta kažete na veliki odliv igrača iz Evrope u NBA?
Protiv sam slanja dece na američke koledže jer se vraćaju gori nego što su bili. Recimo, Serhio Rodrigez, u protekloj sezoni je bio najbolji igrač Evrolige, a u NBA je stagnirao. Kad se vratio pričao sam se legendom Reala Klifordom Luikom koji mi je kazao: „Za četiri godine Serhio je zaboravio da igra košarku, nazadovao je”!
Kako je to moguće?
Lepo, zato što je to individualna košarka, evropski igrači su naučeni da šutnu, da se dobro kreću bez lopte, imaju dobre osnove košarke, dobro razmišljanje, timski koncept. S druge strane, vraćaju se u Evropu mentalno jači, naučeni na čvrstu odbranu, nabildovani…
Kakva je budućnost evropske košarke?
Najveći problem za evropsku košarku je odliv igrača u NBA. U Evropi smo srećni kad se neki dobar igrač vrati, slavimo: „Super, vratio se Rudi Fernandez u Real”! Druga stvar je trend razvoja NBA: osamdesetih je bilo nešto više od 20 klubova, a sada ih ima 30. Dakle, čista matematika: onda je bilo 22 tima po 11 igrača, a sada 30 timova sa 15 igrača, što je 450 igrača, odnosno više nego duplo u odnosu na onda. Smanjio se procenat američkih igrača u NBA. Ako pitate za budućnost, Jugoslavija i Srbija su poznate po stvaranju igrača. Partizan, Crvena zvezda, Cibona i drugi samo treba da se vrate onome u čemu su najbolji, a to je da razvijaju igrače iz svog dvorišta.
Bili ste nedavno na završnom turniru Evrolige u Milanu, stranci su i dalje neizbežni?
Da, ali Makabi je imao nekolicinu domaćih igrača, Ohajon, Pnini, Blu, CSKA ima svoje – Hrjapa, Voroncevič, Fridzon, Real ima dosta domaćih igrača, Barselona takođe… I U Italiji su počeli to da shvataju, svaki tim ima tri-četiri važna domaća igrača…Loše će proći svako ko misli da će američki igrači doći i rešti sve probleme. Ja sam imao u Milanu Boba Makadua, ali nema više Makadua. Danas bi Menegin bio u NBA, Makadu ne bi došao u Evropu i ja ne bih osvojio Evroligu. Italija se sve više oslanja na svoje snage, ona otkriva budućnost. Njena selekcija je evropski prvak do 20 godina, a na čuvenom turniru „Albert Švajcer” je u finalu pobedila Amerikance. Jugoslavija je decenijama igrala bez stranaca… Kićanović i Dalipagić su na terenu poručivali: „Mi smo ti, šta će vam drugi”.
-----------------------------------------------------------
Križevski nikad nije pobedio Ivkovića
Selektor Majk Križevski je vratio ponos američkoj reprezentaciji koja je, naizgled, opet bez premca?
Ljudi moraju da znaju i to da je Križevski tri puta igrao protiv Ivkovića i da ga nikada nije pobedio. U nekoliko ciklusa pre njega ekipa nije dobro vođena. Amerika je zamalo izgubila na olimpijadi u Sidneju 2000. godine, a najgore selektiran tim koju sam video je onaj koji iz 2004. Alan Ajverson – gubitnik, Stefon Marberi – gubitnik, povrh toga se ne podnose međusobno… I Braun ih stavi u isti tim. Ludost! Izgubili su tri meča, igrači poput Lebrona, Vejda, Dankana, Entonija… Ajverson ima razmišljanje: „Briga me za Dankana, za Lebrona za sve, ja sam broj 1”! To je ono najgore iz mentaliteta NBA. Zato kažem, zaboravimo Ajverona, Marberija i takve, za dobar tim nam trebaju dobri ljudi, a o tome je vodio računa Križevski. Zato Amerika ima tako jak tim, jer Durennt je i sjajan igrač i dobar momak koji misli na tim.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 11.06.2014.
.jpg)
