Izvor: MVP.rs, 05.Avg.2016, 11:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
RIO 2016: Poslednji tango
Vreme je da majstori košarke kažu zbogom.
Kada Emanuel Đinobili, Luis Skola, Andres Noćioni i Karlos Delfino (ponovo) kažu zbogom reprezentaciji mnogim ljubiteljima košarke će zastati knedla u grlu. Oni su prva asocijacija na prugaste, plavo-bele košarkaške dresove. Oni su vlasnici Olimpijskog zlata iz Atine 2004. i 12 godina kasnije će biti na istom takmičenju. Braniće boje Argentine i, uprkos tome što više nisu u najboljim godinama, sa >> Pročitaj celu vest na sajtu MVP.rs << istim žarom će definisati reč patriotizam.
Argentinci poznaju košarku jako dugo. Davne 1912. godine Kanađanin Pol Filip počeo je da uči stanovnike Buenos Ajresa osnovama igre pod obručima. Nakon devet godina reprezentacija Argentine je odigrala svoj prvi meč protiv Urugvaja i zajedno sa njima i Brazilom izgradila temelje za prvo prvenstvo Južne Amerike 1930. godine.
Istorijat Učešća: 6 Medalje: 2 (1 zlato, 1 bronza) Najbolji rezultat: Šampioni (2004)
Interesovanje za košarkom bilo je sve veće među Gaučosima, pa zato i ne bi trebalo da čudi što su se Argentinci našli na već toliko puta pomenutim Igrama u Londonu 1948. Nisu se obrukali. U grupi su zabeležili tri pobede i dva poraza. Bili su jedini koji su ozbiljno zapretili Sjedinjenim Američkim Državama, ali su poraženi rezultatom 59-57. U poslednjem kolu su se susreli sa Čehoslovačkom i u direktnoj borbi za plasman u drugu fazu takmičenja su izgubili sa 45:41.
FIBA je neposredno nakon veoma zanimljivih Igara u Londonu odlučila da organizuje prvo Svetsko prvenstvo. Pre tačno 66 godina ono je održano upravo u Argentini, čija je jedna od ključnih referenci bila dobar utisak ostavljen na Igrama, ali i to što su bili jedni od suosnivača FIBA organizacije 1932. godine. Oformili sjajan stručni štab. Trener je bio Horhe Kavanesi, pomoćnik Kazimiro Gonzales Trilja, a imali su čak i kondicionog trenera, što nije bila česta praksa u to vreme. Privilegija je pripala Horhe Boreuu.
Igra te generacije bazirala se na veoma pokretljivom i inteligentnom centru Oskaru Furlongu. Bio je praktično nezaustavljiv na tom takmičenju i Argentina se gotovo prošetala do zlata. U finalu je savladana selekcija SAD-a i to sa veoma ubedljivih 64-50, pa su na taj način Amerikanci zabeležili prvi poraz ikada.
Od te generacije Argentinaca se puno očekivalo. Furlong je postao prava zvezda tog vremena, pa se pojavljivao i u filmovima. Njega je još na Olimpijskim igrama 1948. zapazio pomoćnik selektora Amerikanaca, Adolf Rap, i želeo je da ga odvede na Univerzitet Kentaki. Takođe, dobio je i NBA ponude Mineapolis Lejkersa i Baltimor Buletsa, ali se Furlongov odlazak u SAD nije dogodio. Bar ne tada. To je učinio 1953. godine, kada je otišao na SMU.
Argentinci su nastavili da igraju sjajno. Na Igrama u Helsinikiju 1952. zamalo im je izmakla medalja, a kada se očekivalo da ta generacija doživi vrhunac politika je umešala prste. Gaučosi su bili onemogućeni da učestvuju na narednim Panameričkim igrama i da nakon toga brane titulu Svetskog šampiona osvojenu na domaćem terenu. Oproštaj ove generacije dogodio se 1955. godine, kada su osvojili srebro na Panameričkim igrama u Meksiku. To se dogodilo prerano i ponovo kumstvom politike. Dotadašnji predsednik Huan Peron je zbačen sa vlasti, a svi košarkaši koji su osvojili zlatnu medalju 1950. bili su suspendovani iz košarke zbog prekršaja amaterskih pravila. Naime, primili su novčane nagrade od Perona za osvojeno zlato.
Tako je prva značajna generacije Argentine ostala nedorečena. Legendarni Furlong se okrenuo tenisu, u kome je kasnije bio i reprezentativac. Furlong je bio i selektor Dejvis kup selekcije Argentine 1977. godine, kada je ona stigla do polufinala.
Raspored 8. avgust: Nigerija (03.30č) 10. avgust: Hrvatska (03.30č) 12. avgust: Litvanija (03.30č) 13. avgust: Brazil (19.15č) 15. avgust: Španija (00.00č)
Usledila je velika praznina u košarkaškoj istoriji Argentine. Ako isključimo prvenstva Južne Amerike, Argentinci nisu beležili nikakve uspehe ni na Svetskim prvenstvima, ni na Panameričkim igrama, a sve Olimpijske igre su propustili u periodu od 1956. do 1992. godine. Na jednom od takmičenja na kojem su učestvovali, planetarnom prvenstvu 1967, najviši igrač Argentine, Anhel Kazarin, je rekao sledeće:
"Sa svojih 198 centimetara ja sam najviši igrač u Argentini. Kada sam stigao u hotel u Montevideo video sam igrače Sovjetskog Saveza i Jugoslavije koji su viši i fizički jači. Pri tome, znali su više od mene", Kazarin je ukratko definisao problem.
Ipak, on je dugo bio nerešiv. Početkom 80-ih Argentinci su angažovali legendarnog Ranka Žeravicu, da kao asistent i savetodavac oporavi Gaučose. Ponovo su počeli da liče na ozbiljan tim, konačno se sistemski radilo i to je donelo treće mesto na Prvenstvu Amerike koje je značilo i plasman na Svetsko prvenstvo 1986. Veoma važan trenutak bilo je i osnivanje profesionalne lige (LNB) 1984. godine, koja je krenula da izbacuje igrače vrhunskog kvaliteta. Plasman na Mundobasket 1986. godine je bio jasan rezultat novog sistema takmičenja. Nakon dve godine, potpomognuti gorostasnim Horheom Gonzalesom (231 centimetar), pokušali su da se vrate na Olimpijske igre preko kvalifikacija koje su održane samo tri meseca pre turnira u Seulu. Nisu uspeli, a Gonzales je otišao u kečerske vode.
Ipak, Gaučosi su se kroz sistem trudili da se vrate na staze stare slave i ponovo su izabrani za domaćina Svetskog prvenstva 1990, ali je to bilo propraćeno brojnim skandalima. Za trenera je izabran Karlos Bojsmene, a za asistenta Giljermo Vekio. Oni su se nakon jedne rasprave bukvalno potukli. Bojsmene je odbio mogućnost da dobije novog asistenta, čak i kada mu je ponuđeno da to bude Ranko Žeravica. Na sve probleme nadovezale su povrede i vrela južnjačka krv je pala na ispitu. Argentinski uspon je zaustavljen. Na domaćem terenu Gaučosi su zauzeli tek osmu poziciju na proslavi četrdesetogodišnjice od osvajanja titule Svetskog prvaka na istom mestu.
Ako ništa drugo, Argentina se ustalila kao učesnik najvećih takmičenja. Ponovo su bili na Olimpijskim igrama 1996. godine, a od 1986. do danas nisu propustili Svetsko prvenstvo, što je nekada bila praksa. Generacija predvođena igračima iz domaće lige i zvezdom tima Marselom Nikolom, koji je uspešno branio boje Taukeramike pa potom i Barselone, tabala je stazu za one koji su dolazili. Već 1996. godine Manu Đinobili, sa 18 godina, i Luis Skola, kao šesnaestogodišnjak, su dobili priliku da treniraju sa najboljim timom Argentine. To mnogo govori o tome koliko nadolazeći uspesi nisu bili slučajni i kako se planski i dobro radilo.
Prvi je na scenu stupio sjajni centar Fabrisio Oberto 1995. godine, ali je Argentina čekala nekog drugog - Manua Đinobilija. Mlada uzdanica Bahije je debitovala za Argentinu 1998. godine, baš kada i Pepe Sančez. To će reći da na predstojećim Olimpijskim igrama iskusni bek slavi punoletstvo u dresu Gaučosa. Naredne godine pridružio mu se Andres Noćioni na Prvenstvu Južne Amerike, baš kao i vođa mladih selekcija, koje su ubirale odličja na svim prvenstvima gde su se pojavile, Luis Skola.
Gaučosi su propustili Igre u Sidneju, ali je to možda i bilo dobro jer je reprezentacija poverena Rubenu Manjanu. koji je znao da ukomponuje momke koji su stasavali. O Indijanapolisu znate sigurno sve. Ipak, nije zgoreg pomenuti da su pre Jugoslavije u četvrtfinalu upravo Argentinci naneli prvi poraz američkim profesionalcima, odnosno ekipi sastavljenoj od NBA igrača. U finalu je Jugoslavija bila bolja, ali Argentinci su tada pokazali mnogo i znali su koliko vrede.
Dve godine kasnije dogodilo se jedno od najvećih čuda na Olimpijskim igrama. Gaučosi su se vratili na najveću sportsku smotru i uzeli zlato. Manu Đinobili je servirao osvetu Jugoslaviji pogotkom 0.7 sekundi pre poslednjeg zvuka sirene u prvom kolu Igara. Ispostaviće se da je taj meč odlučio ko će od ove dve ekipe u drugu fazu takmičenja, jer ni jedni ni drugi nisu blistali u grupi. Gaučosi su sa tri pobede i dva poraza otišli dalje i to je značilo da će ih u eventualnom polufinalu čekati besni Drim tim, koji je želeo da se iskupi za neuspeh na domaćem terenu, a pre toga domaćin Grčka. Međutim, Manu je imao druge planove za okršaj sa Amerikancima, pošto su sa domaćinom Gaučosi prilično lako izašli na kraj. Mladim NBA zvezdama, potpomognutim Alenom Ajversonom, Timom Dankanom i Stefonom Merberijem, sasuo je 29 poena i odveo Argentinu u finale.
Gaučosi su pucali od samopouzdanja i u finalu su Italijani bili nemoćni. Reprezentacija koja je gotovo 40 godina tavorila učinila je nemoguće. Nakon 16 godina Amerikanci su ostali bez zlata na Olimijskim igrama. Drim tim je zvanično dobio svoju noćnu moru. Prvi poraz Amerikanaca na košarkaškim takmičenjima - Argentina 1950, prvi poraz Drim tima 2002 - Argentina, prvi put američki profesionalci ostaju bez zlata na Olimpijskim igrama - ponovo Argentina.
U Pekingu 2008. Gaučosi su branili zlato. Sastav je ostao bez važnih igrača. Pepe Sančez, Alehandro Montekija, Valter Herman, Gabrijel Fernandez, Ruben Volkoviski i Ugo Skonokini su se od Igara oprostili zlatom u Atini. Ipak, okosnica tima je bila tu. Polufinale je donelo reprizu Atine, ali sa potpuno drugačijim ishodom. SAD su poslale jedan od najjačih sastava od Igara u Barseloni 1992. i razbili Argentinu. Ipak, bronza se našla oko vrata Fabrisija Oberta, koji je igrao poslednji put na najvećoj sportskoj smotri.
London je doneo novo polufinale za Argentinu i ponovo im je rival bio Drim tim. Amerikanci su dužili Gaučose za još jedan težak poraz i dug su naplatili. Ovoga puta, u tada već iskusnom sastavu Argentinaca, nedostajalo je svežine, pa su u borbi za bronzu poraženi od Rusije.
Neverovatno, ali istinito - čak četiri igrača koja su donela Argentini zlato 2004. godine igraće i u Riju. To su: Manu Đinobili, Karlos Delfino, Andres Noćioni i Luis Skola. Ovaj kvartet je propuštao akcije reprezentacije samo kada je morao, a posebno bi trebalo istaći Luisa Skolu, koji je umešan u bukvalno svaku akciju u plavo-belom dresu, pa makar igrao sam i to u situaciji kada svake sezone u NBA ligi nastupi na preko 80 utakmica. Da li postoji bolji kapiten?
Pogotovo je neverovatna priča Karlosa Delfina. On se 2012, nakon Londona, povukao iz reprezentacije, a od 2013. nije odigrao takmičarsku utakmicu. Naime, dok je nosio dres Hjustona zadobio je višestruki prelom stopala. Potpisao je ugovor sa Milvokijem na dve godine, ali nije odigrao nijedan meč za Bakse. Usledila je još jedna operacija i digao je ruke od karijere. Tri godine kasnije selektor Argentine, Serhio Ernandez, dogovorio se sa Delfinom da dođe da trenira sa reprezentacijom. Da proba pa šta bude...
"Treniram sa ekipom, presrećan sam. Ne osećam nikakav bol. Trebaće mi malo da se vratim u ritam, ali mislim da ću uspeti", rekao je ubojiti šuter.
I uspeo je. Našao se među 12 putnika za Rio. Da nije stvar samo starih zasluga pokazao je na turniru "Super 4" u Kordobi protiv Srbije, kada je bio najbolji akter meča sa 20 poena.
Upravo na pomenutom turniru Đinobili se oprostio od argentinske publike, uz suze. Procene su i da će ostatak ovog kvarteta reći zbogom nakon Rija. Skola će na otvaranju Igara biti jedini košarkaš barjatkar svoje zemlje i na veličanstven način najaviti poslednji tango istinskih majstora ove igre. Vreme je da se poklonimo igračima koji nikada domovini nisu rekli ne, iako su igrali na najvišem mogućem nivou i bili izloženi najtežim fizičkim izazovima tokom svake sezone. Neka vrela krv ponovo vri, jer godine za Luisu, Manua, Andresa i Karlosa nisu prepreka. Prodaće oni novi vic i ove godine u Brazilu, pred svojim navijačima koji će pohrliti u komšiluk. Nakon toga će se spustiti zavesa, a publika će tražiti bis. Ovog puta ga neće biti.
SPISAK
PG: Nikolas Laprovitola (26, 190, Estudijantes), Fakundo Kampaco (25, 180, Mursija)
SG: Emanuel Đinobili (39, 198, San Antonio), Karlos Delfino (33, 198, bez kluba), Patrisio Garino (23, 198, San Antonio)
SF: Andres Noćioni (36, 203, Real Madrid), Nikolas Brusino (23, 203, Dalas), Gabrijel Dek (21, 201, Kimsa)
PF: Luis Skola (36, 206, Bruklin), Leonardo Mainoldi (31, 204, Gimnasija Indalo)
C: Markos Delia (24, 208, Obras), Roberto Akunja (25, 208, Penjarol)
Selektor: Serhio Ernandez (52)
(foto: FIBA)
Pogledaj vesti o: Košarka
