Izvor: Politika, 27.Avg.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plejmejker s rasponom ruku kao Sabonis
Nemanja Bjelica (209 cm) – od otpisanog juniora do važnog košarkaša u strategiji selektora Ivkovića
Danas, dok uživa u svojoj karijeri, kao jedna od zvezda poslednjeg prelaznog roka u Evropi, Nemanja Bjelica (25) ponekad se zapita da li se to baš njemu događa, istom onom momku koga su precrtali kao netalentovanog pre desetak godina. Ako budućnost košarke počiva na svestranim („ol raund”) igračima, što predviđa i naš selektor Dušan Ivković, onda je Bjelica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << idealan za „kloniranje”. Jer danas u Evropi verovatno nema košarkaša koji može podjednako uspešno da igra na svakoj od pet pozicija, od plejmejkera do centra.
Iako ga treneri zbog potreba tima uglavnom stavljaju na krilo ili na krilnog centra, on stalno ističe da je u duši organizator igre i da najviše voli kad ima loptu u rukama. To uopšte ne bi bilo čudno da nije visok 209 cm i da nema raspon ruku 222 cm (kao Sabonis)! Nemoguće je naći igrača takve građe koji s lakoćom prevodi loptu preko centra i dribla u punom trku za glavu nižeg protivnika.
Slomljena ruka u uličnoj tuči
I upravo to je ono što ga izdvaja, što svakom treneru godi: prilika da s njim povećava broj kombinacija u igri do besvesti. Zato je i jedan od ključnih igrača u strategijama selektora Dušana Ivkovića i trenera Fenerbahčea Željka Obradovića koji ga je nedavno „uzidao” u temelje novog „tima snova” sa Bosfora. Od njega se očekuje da bude među onima čije će se ime najčešće pominjati na Evropskom prvenstvu u Sloveniji (4-22. septembar) i u narednoj sezoni Evrolige.
Pošto ga u najjačoj ligi na svetučeka dres Minesote, a već pet godina je u reprezentaciji, jasno je da je blizu ostvarenja većine svojih snova. Ali, umalo da se dogodi da od svog tog talenta ne bude ništa…
U februaru 2004. lokalna banda iz Bloka 70 slomila mu je levu ruku bejzbol palicom, dok je branio drugove. Imao je 16 godina. Tih dana njegov brat je bez njegovog znanja pozvao svog prijatelja s Mašinskog fakulteta, košarkaškog agenta, da dođe na jednu utakmicu i da ga pogleda.
„Danima me je zvao moj dobar drug Vladimir Ćuk, da mu pogledam brataod tetke, i dok smo se dogovarali dogodilo se nešto užasno”, govori košarkaški agent Bojan Tanjević. „Pozvao me je da mi kaže da su neki razbojnici slomili ruku u laktu njegovom bratu i da ću kad se oporavi moći da ga vidim na delu. I onda sam došao na jedan meč u Osnovnoj školi „Sedam sekretara Skoja” (današnja „Laza Kostić”), tada je bio u kadetima Partizana. Imao je 191 cm i lako je dao 17 poena”.
I pored tog užasnog događaja, Bjelica kaže da mu je najteži dan u životu bio kad su ga otpisali u mlađim kategorijama Partizana. Taj klub je, birajući između dva juniorska godišta (1988. i 1989) raspustio ono starije (Bjelica, Lešić, Sinovec…). Onda je Bojan Tanjević zamolio predsednika KK Supefund iz Beograda Bojana Vučića da primi Bjelicu. Bio je to, na prvi pogled, ogroman korak unazad, ne samo što je morao da ode iz našeg najuspešnijeg kluba, već što se spustio u niži takmičarski rang.
Sa 17 godina bio je već strah i trepet u Kvalitetnoj juniorskoj ligi. Zajedno s Lešićem izvodio je neke akcije sa NBA špica tako dobro da su im aplaudirali i roditelji igrača iz protivničkog tabora. Imao je u proseku više od 30 poena i 10 skokova, ali to nije bilo dovoljno da ga pozovu u juniorsku reprezentaciju. Govorili su da je slabašan za centra. Jedna od najboljih njegovih utakmica u tom uzrastu, ujedno i poslednja u Superfundu, bila je upravo protiv Partizana. Izgubili su tesno, a on je dao 43 poena, uz 15 skokova i desetak dodavanja. Meč je odigran baš u njegovom Bloku 70 što mu je bilo posebno važno, jer se ponosi time što je iz „blokova”.
Iako je seniorski tim Superfunda tada igrao Drugoj srpskoj ligi, kao najbolji junior nije dobio šansu da odigra ni minut u prvom timu.
„Razmišljali smo gde bi mogao najbolje da se razvija. Zajedno s kolegama iz agencije „Interperformans” poslali smo ga u Austriju, zemlju bez košarkaške tradicije. U bečkom klubu Arkadiji lajons razigravali smo mlade, a Bjelica je tu stigao 2006, sa 18 godina”, priča Bojan Tanjević.
Pre odlaska u Austriju igrao je na jednom turniru za madridski Real, zajedno s Hrvatom Bogdanovićem (i bio s njim cimer), s kojim je danas u Fenerbahčeu. Druge godine u Beču mladi trener iz Brindizija Andrea Mageli uočio je njegove tehničke mogućnosti i shvatio da njegovo telo (naglo izrastao do 209 cm) nije u tom trenutku moglo da prati njegove „kreacije u glavi”. Usledio je poziv na jedan kamp u Trevizu, pa poziv – što se danas malo zna – Fenerbahčea da u njemu trenira tri nedelje sa još nekim talentima. Preldžić i Vidmar su ga pazili kao brata i taj kratak period u Fenerbahčeu ostao mu je u lepom sećanju, tim pre što je selektor Turske Bogdan Tanjević (inače stric Bojana Tanjevića) javno rekao da je „Bjelica suvo zlato”!
Pešićev eksperiment
Te reči je nedugo zatim ponovio i Svetislav Pešić kad je na preporuku mlađeg Tanjevića doveo Bjelicu u Crvenu zvezdu 2008. Pešić se posebno bavio njime, ulivajući mu samopouzdanje. Na meču protiv Vojvodine u Novom Sadu, pri gustom rezultatu, ubacio je u vatru klinca o kome su tada i mnogi dobri poznavaoci košarke malo znali. Čim je primio prvu loptu u seniorima, opalio je s osam metara i pogodio. U sledećem napadu nova trojka s devet metara. I sam danas priznaje da je to bila neviđena sreća, jer ko zna kako bi trener protumačio tu njegovu drskost da nije bila sa pokrićem.
I onda, na narednom meču, protiv Bosne u „Pioniru”, Pešić izvodi neviđeni eksperiment: Bjelica igra plejmejkera! Svi su bili zapanjeni, a najviše protivnički igrači. Dok se onako vitak lelujao s loptom, mnoge je na trenutak podsetio na Tonija Kukoča. Ipak, i sam je svestan da je splitsko čudo od igrača neponovljivo.
U trećoj utakmici finala protiv Partizana, Pešić je zatražio tajm-aut u tvrdoj završnici. Dok su svi gledali u iskusne, trener je kazao: „Lopta ide na Nemanju”! U punoj hali (Partizan domaćin), dok su mu svi zviždali, pogodio je šest bacanja iz šest pokušaja.
„Prva godina u reprezentaciji bila je mnogo važna. Selektor Ivković ga je poveo na Evropsko prvenstvo 2009, kao jednog od najmlađih, i ulio mu hrabrost. Imao je bitnu ulogu na tom šampionatu kada smo osvojili srebrnu medalju”, priča Bojan Tanjević. „Dogodine je stekao punu afirmaciju kod trenera Trifunovića. Usledili su pozivi najvećih evropskih klubova, zvali su ga i iz NBA, ali je ipak odabrao Kahu laboral, znajući da će tu dobiti pravu šansu. U Kahi se zna kako prolaze mladi: prva godina privikavanje, druga uključivanje, treća – značajna uloga”.
Iako ga je zvala i Barselona, pa i generalni menadžer Đoan Kreus lično, izabrao je Fenerbahče zbog trenera Obradovića koji je rešen da Turskoj donese prvog pobednika Evrolige. Kao igrač koji više voli da proigra nekoga nego da postigne koš, verovatno će dobiti priliku da često bude s loptom, da osmišljava akcije, ma na kojoj poziciji bio. Jer to mu je najvažnije u ovom poglavlju karijere. Uostalom, on je valjda jedini igrač s tom visinom koji je za idola izabrao igrača visokog 183 cm (Alen Ajverson).
„NBA mi je san. Ali, ne želim da odem tamo da bih bio rezerva. Otići ću kada budem spreman da se izborim za važnu ulogu”, kaže Nemanja Bjelica koji će kad dođe vreme da ode iz Istanbula odleteti preko Atlantika.
----------------------------------------------
Broj 44 zbog uskih ramena
„Bjelica i ja smo sedeli jednog dana, čim je potpisao za Zvezdu, i dok razgovaramo njega pozove tim-menadžer kluba Nebojša Ilić da ga pita koji će broj da izabere. Kad mu je Nemanja rekao „8”, jer to mu je omiljeni broj, Ilić mu je kazao da je taj broj povučen u znak sećanja na Slobodana Jankovića. Kad je Bjelica onda tražio 53 – jer pet i tri su osam – ubedio sam ga da ipak uzme 44, jer na njegova uska ramena mogu da stanu samo duguljasti brojevi”.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 28.08.2013.
