Izvor: Politika, 27.Mar.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazak istorijskog predsednika
Kao volonter na čelu KS Srbije Dragan Kapičić za četiri godine „osvojio” 11 medalja i samo jednom upotrebio „zlatnu karticu”, ali ne radi sebe već zbog jednog člana rukovodstva saveza
U trenutku kada se mnogo pre izbora (18. april) tvrdi da je dolazak gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa na mesto predsednika Košarkaškog saveza Srbije (KSS) gotova stvar, i dok neki to euforično najavljuju kao kraj svih problema naše košarke, zaboravlja se da su i oni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji predaju „vlast” ipak „nešto” radili i uradili.
Možda bivši košarkaški reprezentativac Dragan Kapičić nije bio idealan predsednik, ali je posle svega zaslužio da mu se kaže – hvala! O tome koliko je bio delikatan trenutak kad se prihvatio posla dovoljno svedoči to da osim njega niko nije ni pomišljao na to. Svi su, šta više, bežali od Sazonove 83 k`o đavo od krsta. Doduše, i sada je samo jedan kandidat, ali su razlozi drugačiji: onog trenutka kad je prvi put izgovoreno ime Dragana Đilasa utihnule su sve polemike...
Sistem bez autoriteta
Nepisano je pravilo da su za uspeh na terenu najzaslužniji, ovim redom: igrači, treneri, organizacija. U Kapičićevom mandatu osvojeno je 11 medalja (sedam zlata i po dva srebra i bronze) od čega je najvažnija jedina seniorska – srebrna na „Evrobasketu 2009” u Poljskoj – prva na velikim takmičenjima posle Svetskog šampionata u Indijanapolisu 2002, kada smo bili prvaci.
Svoj mandat je počeo debaklom na Evru 2007. u Španiji (deoba poslednja četiri mesta) za šta je najodgovorniji Stručni savet koji je svesno poslao na giljotinu selektora Slavnića. Vujošević je tada otvorio sastanak dizanjem ruke: „Evo, neka se zna, ja prvi glasam za Moku“! Digoše ruku i svi ostali, čak i najljući Mokini neprijatelji, poželeše mu sve najbolje i ostaviše ga da sastavlja reprezentaciju od onih retkih koji žele da igraju za nju i onih još ređih koji nisu marionete svojih klubova...
Kapičić je grešio što se često mirio s nekim stvarima s kojima se duboko nije slagao, što nije lupio šakom o sto kad su se preko noći menjale neke odluke za koje su svi dan ranije glasali (kao one oko regionalne lige). U takvim situacijama se podnosi ostavka, ali on nije hteo da izneveri one koji su glasali za njega (izabran jednoglasno). I sam je znao da je na nedostatak autoriteta bio osuđen u startu, zbog Statuta KSS po kome je predsednikov glas vredeo kao i svaki drugi.
Kad je postao prvi, istorijski predsednik košarkaškog saveza u državi Srbiji, stvari su izgledale prilično crno. U onom mulju od nezdravih odnosa i nepoverenja među klubovima (i vrapci na grani znaju da oni upravljaju savezom), gde je svako sa svakim vodio tihi rat, gde niko nikome nije verovao, tražio se čovek koji će da smiri strasti, za koga će svi staviti ruku u vatru da nema zadnje misli i da neće vući ni na čiju stranu. Zato su svi glasali za Kapičića.
Njegova zvezdaška prošlost nije bila prepreka, tim pre jer se znalo da već dugo ne odlazi na Mali Kalemegdan. Važio je za neutralca. Za Partizan je bio idealno rešenje, kao odbrana od Nebojše Čovića (FMP) koji je „crno-belima“ najveća pretnja otkako je Zvezda samu sebe obezvredila. Paradoksalno, „crveno-beli“ su najviše potonuli u vreme dok je na čelu KSS bio njihov najbolji strelac svih vremena...
Nije tajna da na upravnim odborima poslednjih godina glavnu reč vode Partizan (Predrag Danilović) i FMP (Nebojša Čović). Nijedna ideja na može da prođe dok je oni ne aminuju. Od njih najviše i zavise šanse svakog potencijalnog kandidata za predsednika, a nedavno su upravo oni dali početni vetar u leđa Đilasu. Pošto Partizan već izvesno vreme nema svog kandidata, u startu mu je bitno da Čović ne bude predsednik, a on bi, inače, bio dobro rešenje.
Samo da su stigle premije...
U takvoj situaciji, kao volonter i predsednik koji po statutu ne može da sastavlja svoj tim saradnika (na skupštini nikako nije mogao da prođe mandatorski sistem, jer je svima odgovaralo da se košarka vodi bez velike moći) Kapičić je radio onako kako je jedino i mogao. Reprezentacije nisu trpele, a po priznanju selektora i igrača imale su odlične uslove za pripreme. Međutim, nisu obezbeđene pare za platu selektoru i premije igračima, što i nije gorući problem. Da je Kapičić to uspeo, verovatno mu danas niko ništa ne bi zamerio. Znalo se i pre da nije majstor za pravljenje para, ali otežavajuća okolnost bili su svetska ekonomska kriza i katastrofalno nasleđe (priče da je izgubljen kult reprezentacije, selektori koji javno svaljuju krivicu na igrače, katastrofalni rezultati na velikim takmičenjima, klubaštvo, perfidno izbacivanje Bore Stankovića iz trke za predsednika KSS...). Ko bi još ulagao u takvu organizaciju...
Kapičić je, ipak, svojim primerom pokazao kako se treba ophoditi u vreme najveće krize. Kao volonter na čelu košarke, okružen onima koji lepo žive od nje, pristao je na ugovor po kome mu je bio plaćen samo mobilni telefon (uvek dostupan za novinare, čak i kad je znao da ga čekaju neprijatna pitanja) i data na korišćenje zlatna platna kartica. A za četiri godine on je s te kartice skinuo svega sto evra i to ne zbog sebe već da bi platio hotelski smeštaj jednom članu rukovodstva KSS.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 28.03.2011
