Izvor: KMnovine.com, 15.Sep.2023, 00:21
MAGIČNA KUTIJA ili Za koga je doček košarkaša bio strašan?
MAGIČNA KUTIJA ili Za koga je doček košarkaša bio strašan?
Gledali li ste košarku? I ja sam. Kad baba u osmoj deceniji sedne da piše o košarci koja je prošla, onda mora da je to nešto posebno, je l` da? (Je l` to neko meni dobacio: „Sve je već rečeno, baba! Idemo dalje!“?) Ma nemojte kas`ti ... Nije sve rečeno.
Piše: dr Vesna M. Nikolić
>> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com <<
Je l` neko rekao da ništa više nije isto? Pa, nije. Molim lepo. Šta više nije isto, niti će ikad biti? Ček` da vidimo:
E, ovako. Išla ja... Kad ono beše?... Na Kalenićevu pijacu. I okasnila. Sunce počelo da prži, ono u ruci sve teže i teže, ja počela da dahćem. O, mislim se, sad ću ja na Bulevar pa na tramvaj, koju stanicu. Al`, ne vredi! Noge okraćale, došle ovojicne. I otežale. Te polako, polako Golsvordijevom do Hadži-Đerine. Tamo na uglu kafić „Eksplicite“. (Što da ne kažem kako se zove? To je reklama, pitate? I treba da bude. Nisam ja onlajn baba za pare... Od sad ću sve da reklamiram što mi se sviđa. Pa, ko će da kaže da valjamo, ako mi nećemo?!). Jedva stignem do kafića, a tamooo... Ljudi moji, puno k`o oko. Gledaju mladi utakmicu Srbija - Litvanija. Televizor u kontra-svetlu, ništa se ne vidi kako treba, ali svi gledaju. Smestim ti se i ja. Pa, šta ću? Crkla. Naši daju koš, deca viknu „To!“ ili „Jes!“ i to je to. Niko ne viče. Kad Litvanci daju koš, čuje se jedno tužno „ooo“, na dole i to je to. A kad je Bogdanović zakucao, oni ustali i tapšu! I sednu. Radosni. Vidiš im po licima. Ja se skoncentrišem. Možda su stranci? Jok! Naši. Opet nešto bilo, oni opet pljeskaju. Pogledam, po stolovima samo kafa, limunada, flaširana voda, ceđeni sok i samo jedna konzervica nečega. I sad, ne znam gde da gledam. Oni gore, gore je televizor, razbiše Litvaniju! Ovi dole, tapšu. Razdragani, nisu tuta-mute. Ja ti lepo pošaljem poruku: „Neću skoro kući! Gledam utakmicu u kafiću. Mnogo fino društvo!“. I dobijem od kuće odgovor: „Jesi dobro?“. Odlično sam. Nisam gledala do kraja. Naši obično zabrljaju na kraju... Gde, bre, bilo bi mi žao. Fini momci. A i ovi što su gledali, isto fini. Sa ETF-a, bila ja još jednom posle, pa pitala. Ko hoće da se uda, tamo da ide – momci boli glava. Šalim se. Još studiraju.
E, `de sam stala...? Aha... Nemam ti ja pojma ko je ko u ovoj sad reprezentaciji. Moj omiljeni košarkaš bio je Nikola Plećaš, od `69 do `76. A pre njega Čermak. A pre toga... U, bre, pre toga bila 1963... Brazil. Svetsko prvenstvo. Isto drugo mesto: Korać, Daneu, Đerđa (au, što je Đerđa bio!) i Vladimir Cvetković. U finalu izgubili od Brazila i bilo drugo mesto. Ma, ovo znam sto posto. Ne znam gde ostavim novčanik, a ovo od pre šezdeset godina sve pamtim. Tipična staračka zaboravnost na blizu i savršena memorija na daleko...
Kad su sad igrali sa Kanadom, gledala sam kroz prste, bukvalno, i to samo samo početak i kraj. Pobedili naši! Slava Bogu! Finale nisam smela da gledam. Mnogo mi bili opasni Nemci, a i ova naša deca se istrošila... Tako sam bila odlučila, ali uključim ponekad. Vidim ponešto... I sve tako. A jednom, kad sam pustila unazad da vidim šta je bilo, videla sam čudo sa klupe! Ovi naši na klupi viču „Dodaj ovome! Dodaj onome! Pazi! Baci! Hvataj! Leđa!“, hoće da umru na klupi. Teže njima bilo, majke mi. Bili korisni. O, kako je to značilo...! Ma nama svima. Lepo vidiš – jedna duša. A kad se setim onog u bolnici...?
„Spasi ga, Bože, molim Ti se! I umiri njegove roditelje i koga još sve treba... Obraduj ih. Tebi je to lako, nama nije, pomozi“! Sve sam se tako molila, a ne znam kako se dete zove. Ali zna Bog! Sve sam ja Bogu objasnila na koga mislim i znala sam da me je čuo. Onda sam se molila i za sve druge tamo. A i ovde za bolesnu decu, jer nemam pare za tolike SMS poruke. Ali Bog zna i to, pa me sve čuje... Naš Bog je dobar. On ne kažnjava. Što bismo voleli Boga koji kažnjava? On je nas sve čuo. Kad je bilo finale, bila je nedelja. Svi bili u crkvi. I svi se molili. Posle išli đuture na kafu. Ćaskali, radovali se i bili smireni. I otišli da gledamo naše i Nemce. I dobro... Bilo šta je bilo. I tu je zaista sve rečeno.
Dođoše svi oni na balkon. I to znamo. Čekao ih Šapić u farmerkama i sakou. Alo, gradonačelniče, ne ide sako i farmerke. To ni džiberi ne rade. Postoji, valjda neki protokol, majka mu stara?! I šta ćeš ti na terasi?! Jesi ih primio u holu? Jesi! Pa šta ćeš gore?! Pusti njih.
E, onda se pojave i ovi iz Košarkaškog saveza. Njih trojica. I oni su zaslužni za medalju. Pa, jesu, sigurno. Naradili se. Trudili se. Ali to je doček reprezentacije! Pa šta ste se nabili tu, kao da mi ne znamo ko je ko?! Ma neka i tih iz KSS, ne branim, ali je prosto neumesno! I srećom, kad svi dođosmo do povraćanja, izlaze basketaši! E, bilo mi milo, ama... Srce mi bilo puno! Onda košarkaši. Bio i Boriša. Junak! Ih! Ja plakala. Pa Đoković. I, bre, al` se i on isplaka, čovek! Pa što, bre, dete?! A ja k`o svaka baba „Nemoj, sine, da se toliko kidaš. Pa najbolji si na svetu svih vremena! Šta je toliko teško?“. Al` u tome je njegova veličina – ima dušu. Duša se rasplakala pred svojima. Trpeo, trpe, uspeo i sad ventil. Ako, sine! Ja kad bih otvorila svoj ventil, sve bih one dole potopila. Ali, još nisam pobedila. Moram još da trpim. I još da se molim Bogu.
A kad sam prepoznala Feđu Dimovića, e, stvarno sam bila presrećna! Nema više „Igra rok en` rol cela Jugoslavija“! Hvalim te, Bože! Volim tekstove Beogradskog sindikata, te sam tako, izgleda, zavovolela i taj bend. Mora da postoji nešto u toj grupi, kad jedna baba voli da ih čuje... Ili je i u babi nešto :). Kad su se svi na terasi Skupštine Grada okrenuli da pevaju „Veseli se srpski rode“, prestala sam da gledam prenos. Ne zbog pesme, nego što sam bila ogladnela, da ne bude kasno.
Veseli se srpski rode 🇷🇸 pic.twitter.com/Pl7eRlzmXw
— THE JOKER(S) 🃏🇷🇸🏆 (@SerbsInSports) September 12, 2023
Kad, sutradan, udariše drugosrbijanci u vrisku!
„Avramović i Đoković javno spominjali Boga!“ Kad se uskopistiše demoni u onima! Leleee! „Pa, to gledaju deca!“, kažu dušebrižnici. „Čemu ih uče!?“. Te, mi smo „pravoslavna džamahirija“, te „Bog je...“. Ne mogu da napišem šta. Te, „sportisti su nas maršnuli u srednji vek“... Jedan čovek im je na tviteru lepo odgovorio „Srbija je najbolja i najveća bila upravo u srednjem veku“. Taj ropac drugosrbijanaca bio je onaj samrtni. Hiljade ljudi je čitalo tvit u kome se branilo pravo na veru i naciju. Au, štagar nas je! Mnogi su samo napisali „Slava Bogu!“. Demoni su u onima prvima počeli da šište, pište, vrište i beže. Istina, svaki od njih će dovesti još po nekoliko legiona, ali džabe! Pune crkve naroda. Bar u Beogradu... Svi se pričešćuju, što znači da poste svake srede i petka i sve postove. Tu vidiš i glumce, i pevače, lekarku, pekarku, penzionera, studenta, učenike, ma decu... Kad sam, na primer, išla na operaciju, otišla do bolničkog paraklisa da se pomolim, kad tamo doktor koji će da me operiše, moli se za sve nas. Zanemela sam. Kako ta operacija može da ne uspe?! (Au, ali sestra je bila opasna lujka! Dobro, to nema veze. Đavo ne spava). I pomisliš, neka, drugosrbijanci se izludijali... Kad...!
Otvorite ovo da se iznenadite:
Bio je doček za košarkaše, bio je i Novak, bilo u publici puno mladih i dece. Euforija i šampionske emocije na sve strane. pic.twitter.com/bSfIzj1tM9
— Dnevnik Nova S (@DnevnikNovaS) September 13, 2023
Ova sestra slatka ima gradaciju: prvo, kaže, ne valja „Veseli se, srpski rode“, pa je, kaže, još gore i ljuće, ili luđe: „Ne može nam niko ništa“, a najgore je „Ovo je Srbija, govore grobovi ratnika“, „s kojom počinju i završavaju se skupovi vlasti“, reče ona. Dete moje, da ti nešto kaže baba: moj najstari stric, major, poginuo je na Ceru! To je tačno tamo gde bi neko hteo da kopa litijum. Pa mi sad ti kaži: kakve ima veze sa grobovima ratnika, to što si rekla!? U stvari, oprosti, to je mnogo teško pitanje... Oprosti, stvarno! Jedno jednostavnije ću, ne vide li ti da deca to već pevaju?! Nisu naučili ni od koga sa terase. To su već znali. Došli takvi od kuće. Nisu znali ovo što je „Sindikat“ spevao Noletu. Košarkaši su znali, deca nisu. Znači, publika je pevala ono što zna, je l` tako? Tako je. Pa, znači, svi znaju ove srpske pesme. Je l` tako? Tako je!
I sad, šta je to „Čarobna kutija“? To je jedna kutija koju je onaj „Slava Bogu“ Avramović nosio iz Manile. U njoj je bila lopta sa potpisima svih važnih. Ta kutija je na aukciji u Novom Sadu prodata za 650.000 dinara, iliti za otprilike 5.500 €. To ide organizaciji „Srbi za Srbe“, koja će da pomogne nekome na Kosovu i Metohiji. Nju čine isto mladi ljudi. Pobožni, da prostite. I oni osvetlali obraz Srbiji. Ne kradu. Da kradu, već bi se znalo. Ima njihov ogranak u Austriji. Organizovali humanitarnu prodaju najtraženije srpske knjige, autor poklonio, publika ubacivala u kutiju para koliko je htela, oni nekom pomogli... Jedino što u Crkvi u Beču na početku nije bilo nikog da otvori vrata gostima. Ni vladike, ni popa. Stajali svi ko budale napolju dok se spremačica nije setila da ode do sveštenika da uzme ključ. Zadesila se i ja tamo. Videla.
Da se vratim na ovu TV-damu. I Vi, draga moja lepojko, kao i naše pope, moraćete da shvate da se u Srbiji desilo nešto čudesno. Nešto što se će se uvek naći u čarobnoj kutiji nekog plemenitog čoveka – a to je svest da smo jedno i da je Jedan Bog u svima nama. I da ćemo u takvim kutijama ljubavi pomagati jedni drugima! I da Srbija, posle ovog Mundobasketa, više nikad neće biti ista!
Ona već sad nije ista.
Na svakom našem licu piše „Ti će mi kažeš?“.
E, to je Srbija!
* * *
Zbog cenzure i blokiranja svih medija i alternativnih pogleda, pratite naš Telegram kanal
KM novine su jedini nezavisni srpski medij sa Kosova i Metohije koji se oslanja isključivo na podršku svojih čitalaca zbog čega je naš dalji rad ozbiljno ugrožen
Pomozite nam da opstanemo i unapredimo izveštavanje
PODELI:
Pratite nas na Facebook, Twiter ili Instagram
Izvor: Blog frket :: © 2014 - 2023 :: Hvala na interesovanju
Pogledaj vesti o: Košarka
