Izvor: S media, 02.Mar.2012, 15:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li je ostvariv "američki san"?(FOTO + VIDEO)
Grupa dečaka koji su "pred vratima sveta odraslih" i koji zajedno treniraju košarku u klubu "As basket" ovih dana se intenzivno pripremaju za odlazak u Ameriku, na dalje školovanje. Srđan Đukanović, Stefan Milovanović i Nikola Miljanović nadaju se da će im nastavak školovanja u Americi biti odskočna daska za uspeh u svetu košarke.
Maja Matić: Život kao holivudski film! (FOTO+VIDEO)
Hor kakav nikada niste videli ni čuli! (VIDEO)
Sanja Milenković: >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Sve tajne levorukosti (VIDEO)
- Sva trojica idemo na jesen – kaže Srđan, najmlađi u ovoj odlučnoj skupini. – Stefan i ja ćemo tamo završiti srednju školu, a Nikola će krenuti na koledž. Mislim da je ovo pravi i poslednji trenutak da odemo iz zemlje ako želimo da postignemo uspeh u sportu koji volimo i koji igramo od malena.
Povratak je lep
Za razliku od njih, Filip Labović je mladić koji se vratio iz "obećane zemlje". Svoj trogodišnji boravak u Los Anđelesu nije "krunisao" dobitkom stipendije na koledžu:
Srpkinje su lepe
Nikola i Filip kažu da su devojke u Srbiji mnogo lepše od devojaka koje su sretali van domovine
– Po dolasku u Beograd vrtelo mi se u glavi od toliko lepih devojaka na jednom mestu – kaže šeretski Nikola, dok Srđan i Stefan dodaju da će biti zanimljivo upoznati nove ljude pa i nove devojke, mada će se truditi da održe sadašnje veze koliko je to moguće na daljinu.
- U Los Anđelesu sam proveo dovoljno vremena da perfektno naučim engleski jezik. Tamo sam završio srednju školu. Znam sa koliko entuzijazma i volje mladi odlaze u Ameriku, puni poleta, kao što sam bio i ja. Ne žalim što sam tri godine proveo u inostranstvu. Mnogo toga lepog sam doživeo i naučio. Igrao sam za školu, čak sam bio i kapiten ekipe. Stekao sam mnogo prijatelja, ali mi je drago što sam ovde, sa svojom porodicom. Povratak je lep. Uživam u svakom trenutku.
Odvajanje nije lako
Filip je imao sreću da jedno vreme tokom školovanja sa njim bude deo njegove familije, što neće biti slučaj sa Nikolom, Stefanom i Srđanom.
- Odlazim na koledž preko jedne agencije. Sa njima sam potpisao ugovor u kome su se obavezali da mi pronađu odgovarajući koledž i, naravno, stipendiju – kaže Nikola. – Meni će možda biti lakše da se prilagodim na nov život nego mojim drugovima, jer sam se pre godinu dana sa porodicom vratio iz Grčke, gde sam živeo 14 godina. Znam šta znači ta uznemirenost prvih meseci, kada se navikavaš na okolinu i kada pokušavaš da se uklopiš. To sam već jednom prošao, pa ću verovatno znati da se nosim sa tim.
Nostalgija je čudna boljka
Stefan i Srđan o nostalgiji ne razmišljaju, jer kako obojica kažu, to osećanje im je strano. Svesni su da se prvi put odvajaju od porodice i da im neće biti lako, ali se nadaju da će im konstantan rad pomoći da prebrode usamljenost i prilagođavanje novoj sredini.
- Srđan i ja završavamo treći srednje. Pokušaćemo da dobijemo smeštaj u nekom školskom kampusu. Meni se čini da će mi tako biti lakše nego da sam smešten u nekoj porodici, jer ću biti okružen vršnjacima. Obojica smo svesni da nam neće biti lako, jer ćemo biti odvojeni od najmilijih, ali ćemo biti fokusirani na treninge i učenje, pa će nam vreme brže prolaziti. Za tu godinu dana moraćemo da pokažemo dobru igru na terenu kako bismo došli do stipendije za dalje školovanje, jer niko od nas ne može nastaviti studije bez stipendije – sa odlučnošću u glasu kaže Stefan, najpričljiviji među ovim mladim košarkašima.
Rad i zdravlje
Na pitanje da li veruju u priču o «američkom snu», Stefan, Srđan i Nikola u glas kažu:
- Verujemo samo u rad! Nijedan san nije ostvariv bez rada. Uz malo sreće neće biti ni povreda, a to je za jednog sportistu najvažnije… Rad i zdravlje… Sve ostalo će uz božju pomoć doći.
I na povratak se valja navići
Dok Stefana i Srđana tek iščekuje da iskuse "bolest" od koje pati većina Srba u "belom svetu" i čije dejstvo Nikola već poznaje, Filip se suočava sa novim izazovima u rodnom Beogradu. Za njega je povratak kući neki vid prilagođavanja, ali, kako sam kaže - sve je lakše kad si među svojima.
- Po povratku sam upisao Stomatološki fakultet i odmah shvatio da naše škole nisu kao američke. Ovde se mnogo više radi i uči. U Americi mi je bilo mnogo teže da treniram nego da učim. Imali smo tri puta dnevno treninge. Tamo se više vodi računa o fizičkoj spremnosti igrača. Teretana i treninzi oduzimaju mnogo vremena. Igra na američkom kontinentu je brža, a igrači jači. Mnogo više se radi nego ovde – uz osmeh o svom iskustvu govori mladi student i dodaje:
– Priznajem, kao član školskog tima imao sam dosta privilegija, ali najbitnije je što sam imao podršku i razumevanje profesora koji uvek izađu u susret. Kod nas ne postoji takav odnos između profesora i učenika.
Želje:Veliki grad i dobra košarka
Stefan, Srđan i Nikola imaju želju da budu u nekom velikom gradu…U Čikagu, jer je najveći «srpski grad», u Bostonu, Majamiju ili nekom mestu gde će se igrati dobra košarka i gde će njihovo košarkaško umeće doći do izražaja.
Blaga bojazan
Filip je igrao u timu u kome je bio jedini belac. Kaže da je bio lepo prihvaćen i da nije to osećao kao hendikep do trenutka kada je trebalo pronaći stipendiju, jer je trener tada više pažnje posvećivao nekim drugim "klincima".
To je baš ono od čega pomalo strahuju tri mlada košarkaša, koji bi tek trebalo da prođu put koji je Filip već savladao.
- Želimo da prikažemo naš način igre. To neće biti moguće ako nas ekipa ne prihvati dobro. Osim toga, crni igrači su jaki, brzi, dominantni. Ako bismo bili u takvoj ekipi, imali bismo manje šanse da dođemo do izražaja jer kod nas se njeguje druga vrsta igre: bolja tehnika, šut, manje snage. Želimo da pokažemo šta znamo na terenu i da nas naše buduće ekipe prihvate bez predrasuda – objašnjava ovaj blagi strah Stefan u ime sve trojice.
I odlazak je uspeh
Upitani da li se plaše neuspeha i da li će biti razočarani ako ne ostvare svoje ciljeve, Nikola, Srđan i Stefan kažu da će dati svoj maksimum, pa ako i ne bude uspeha neće biti kajanja.
- Već sad se dodatno pripremamo. Učimo engleski i van škole, a pojačali smo i treninge. Svako veče treniramo sa ekipom, ali idemo i na dodatne treninge u teretanu – priča Srđan u ime svojih drugova. – Ako i ne uspemo da ostvarimo sve svoje želje, i jednogodišnji boravak je uspeh. Mnogi sanjaju da odu i vide američki kontinent, tako da je i samo putovanje ostvarenje jednog dela naših snova i želja.
Tatjana Vrećo
