Izvor: Politika, 16.Jun.2014, 14:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brižljivo odgajana košarkaška tragedija
Postoje preduslovi da se prekine košarkaško prvenstvo, ali i da se pojedinci doživotno izbace iz košarke. – Vlast je prozvana, pa je red i da reaguje
Kada smo pre nekoliko godina na naslovnoj strani „Politike” najavili košarkaški rat između Crvene zvezde i Partizana i pozvali državu da prestane da ih finansira, jer tako ulaže u svoju bruku i tragediju, dobili smo neke pozive koji nisu bili preteći, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali nisu bili ni prijatni. Šta danas reći na sve ono što se dogodilo preksinoć u „Pioniru”, u dvorani u kojoj za četrdeset godina nije bilo „večitog” derbija na kom nije polomljena makar jedna stolica!
Tuča košarkaša Zvezde i Partizana u prvoj utakmici finala domaćeg prvenstva očekivan je epilog nezapamćene međusobne mržnje najodgovornijih ljudi u tim klubovima, koji gotovo da ni ne kriju da više žive za propast protivnika nego za svoj uspeh. I to je najveća šteta, što se mladi košarkaši uče da mrze, da nije dovoljno samo da pobede protivnika već i da ga satru i zgaze, umesto da inspiraciju traže u lepoti igre i grbu koji nose. Vrhunac obmane je to što su naučeni da budu u senci (svuda u svetu oni su glavni junaci), a da drugi govore u njihovo ime i da im otimaju najveći deo više nego zaslužene slave. Možda su se zato i potukli jer vide da im dobra partija ne garantuje mesto u udarnim vestima, mesecima rezervisanim za ratoborne pokliče njihovih šefova.
Malo je oblasti u kojima je naša zemlja dosegla takve visine kao u košarci pa je utoliko ova sramota veća. Ko još može da prevali preko usana da je košarka „naš najbolji državni proizvod”, kada se pogleda sve ono ružno poslednjih godina. Derbi je postao mesto pljuvanja, vređanja, pretnji i nasilja. Ljubitelji košarke uglavnom sede kod kuće, ispred TV ekrana, a u halu se ide ili zbog ludosti ili po dužnosti. I potpisnik ovih redova je osetio više puta šta znači „praznik srpske košarke”, pogotovo one večeri, pre desetak godina, kada je pukla ograda u „Pioniru”, a navijači pregazili novinare kao bikovi egzibicioniste u Pamploni. Jedan stranac je tada rekao da ništa ružnije nije video, mislivši na huligane koji su za vreme derbija mokrili u kondome i onda ih bacali na publiku u parteru i na parket.
Sličnih stvari je bilo i kasnije, a novu etapu sukoba otvorio je verbalni rat trenera Partizana i predsednika JSD Partizan Duška Vujoševića i predsednika Crvene zvezde Nebojše Čovića pre dve godine.
Do dolaska Čovića u Zvezdu nije bilo nikoga ko bi hteo (ili smeo) da odgovara na česte komentare u medijima Vujoševića („večiti” rival omiljena tema) koji je i preksinoć, kao i više puta poslednjih meseci, naglasio da su na vlasti oni koji protežiraju Zvezdu. Ukoliko je u pravu, to je onda velika sramota za državu. A ako nije, bio bi red da se i država oglasi, da konačno saznamo istinu. Možda bi nešto hteli da izjave i predstavnici prethodne vlade kojoj su zvezdaši zamerali da je stvorila uslove za decenijsku diktaturu Partizana, u svim sportovima. Ostavimo sada po strani i Olimpijsku povelju i sve one koji kažu da politika ne sme da se meša u sport. Ne samo da sme, nego mora da se meša u ono u čemu je inače do guše. Tim pre što je njen novac trenutno u džepovima režisera ovakvog haosa. Tek kad dođe privatizacija, koju je premijer Aleksandar Vučić i juče najavio kad su ga pitali za incident, onda će to donekle biti „tuđa briga”...
Sve ovo što se dešava oko derbija deluje kao dugo i brižljivo negovana tragedija. Zločin u koji su, na ovaj ili onaj način investirali mnogi, na čelu s političarima koji su tetošili ta dva kluba, siromašeći kasu javnih preduzeća. Ni sada ne znamo pouzdano koliki je udeo nas građana u desetak miliona evra, koliki je ukupni budžet Zvezde i Partizana, ali znamo šta smo dobili. Sada će, po starom običaju, svi reći da je odgovornost na svima, od porodice do države. Pa tako i na medijima koji su svesno odgajali mračne junake srpske košarke, forsirajući zločin na uštrb svega lepog u igri pod obručima. Da, krivi su i novinari, ali neuporedivo manje od onih koji vode klubove, koji ih finansiraju i, pre svega, oni koji im dozvoljavaju da se tako ponašaju bez ikakvih posledica.
Najveći paradoks je u stvari to što su i huligani ovog puta ostali neprimetni. Valjda su i oni zanemeli što im igrači uzimaju lebac...
Svi koji tvrde da je Košarkaška liga Srbije (KLS) najodgovornija, odmah upadaju u zamku jer ne znaju da je ta liga tako organizovana da se klubovi (tačnije Zvezda i Partizan) pitaju za sve. Propozicije lige kažu da njenu skupštinu čine po dva predstavnika svakog kluba, a da u šestočlanom Predsedništvu sedi po jedan član četiri najbolja kluba (Partizan, Zvezda, Radnički, Mega vizura) i još dva najuspešnija prvoligaša iz prvog dela takmičenja. Dakle, klubovi (čitaj Partizan i Zvezda) donose sve odluke u vezi sa takmičenjem pa samim tim sva njihova nezadovoljstva deluju besmisleno, pošto su se inače usaglasili oko svega onoga na šta se redovno žale.
Ako su nezadovoljni suđenjem, kao sada, onda opet dižu ruku na sebe. Stranci kažu da su naše sudije svetski krem (i Belošević i Jovčić su nedavno bili među osam arbitara na završnom turniru Evrolige, Jovčić vodio finale, a iza njih su i finala evropskih šampionata), dok ovde trpe nezamislive uvrede i pritiske. Čak i da je bilo grešaka na štetu Partizana, to nije razlog da se napušta teren. A jedan od najboljih evropskih delilaca pravde Belošević verovatno ne mrzi „crno-bele”, jer je uglavnom sudio u poslednjih 12 finala, a sva su pripala njima.
Kad je Liga u pitanju, postoje dva moguća rešenja: ili da se vrati pod okrilje Košarkaškog saveza Srbije (KSS) i vodi bez klupskih ljudi, ili da po ugledu na neke zemlje bude kao preduzeće, nezavisno od KSS-a, što bi zatvorilo vrata Evropskog udruženja nacionalnih liga (ULEB). Savez je još ranije najavio skupštinu za 24. jun na kojoj će se razmatrati mogućnosti da se Liga vrati pod njegovu kapu.
Što se tiče Košarkaškog saveza Srbije, on može kao i u svim vanrednim situacijama, a ova jeste takva, da sazove vanrednu skupštinu i da preko njenih članova izdejstvuje da se čak prekine prvenstvo i, u krajnjem slučaju, ostavi bez šampiona. Nešto slično se dogodilo za vreme bombardovanja 1999, s tim da je tada podgorička Budućnost (u vreme SR Jugoslavije) proglašena za prvaka.
Jedna velika prilika se propušta sve vreme. Takoreći čist zicer...
KLS ima, shodno svojim propisima, mogućnost da raskrinka sve one koji uništavaju njeno takmičenje. Međutim i ovde je isto kao i sa ostalim zakonima: nisu loši, ali je problem što se ne primenjuju. Prema Disciplinskom pravilniku KLS, Član 20 kaže:
„Kazna doživotne zabrane igranja ili vršenja dužnosti i kazna prebacivanja u niži rang takmičenja izriče za prekršaje učinjene pod posebno teškim okolnostima kada je učinilac pri njegovom izvršenju ispoljio naročitu odlučnost, upornost ili bezobzirnost ili je izazvao naročito teške posledice.”
Aleksandar Miletić
objavljeno: 16.06.2014
Pogledaj vesti o: Večiti derbi, Zvezda - Partizan
