Izvor: Blic, 28.Feb.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbog ljubavi sam baš patio
Zbog ljubavi sam baš patio
Te večeri u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, u prisustvu brojne publike, razgovarao je teatrolog Feliks Pašić sa glumcem Predragom-Mikijem Manojlovićem o njegovom detinjstvu, poreklu, strahovima, karijeri, stavovima... Govorio je Miki kako, poslom vođen, puno i često putuje. Tih dana se, uglavnom zbog snimanja filmova, spremao u Zagreb i Rim, zatim u Ljubljanu, gde gostuje sa predstavom JDP-a 'Molijer - jedan život'.
Manojlović, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kaže, još uvek ima strah od aviona, ali se s njim bori na razne načine. 'Pokušao sam', veli, 'i da se napijem, ali nije vredelo'. Iz detinjstva pamti sliku jedne krave i njene leve noge, ulaz u Niško pozorište, gde su njegovi roditelji bili jedno vreme glumci, neprijatan zvuk i crnu rupu u nekom delu teatra. Pričao je potom o svojim precima Francuzima, Srbima, Crnogorcima.., o beogradskom poreklu, o svojoj babi Francuskinji koja je oštro reagovala kada je De Gol dao slobodu Alžiru. Bilo je, naravno, reči i o njegovom radu u evropskoj kinematografiji, o (ne)uspeloj saradnji sa čuvenim Piterom Brukom, o tome kako se nakon 11 godina vratio na pozorišnu scenu, kako svetom krstari sa dva pasoša 'jedan sa znakom EU, a drugi je onaj Slobin', o činjenici da se početkom devedesetih odlaskom spasao od poniženja i da se izborio za luksuz da ne pravi kompromise.
Potom je, nakon upečatljive priče o svom životu, u razgovoru za 'Blic, na pitanje koji trenutak u svom životu izdvaja kao najteži, rekao:
- Ne znam, zaista ne znam. Možda će vam glupo zvučati, ali neke posebno teške trenutke nisam ni imao ili možda, jednostavno, nisam na taj način doživljavao stvari. Naime, sve što je deo života i posla u kojem jesam, prolazio sam sa nekakvom dobrom voljom. Najteži trenutak!? Znate, u ovom poslu i u ovom životu koji živimo, naravno, bilo je i uspona i padova. Ali, ništa mi nije bilo ni lako, a ni preteško. Možda je taj trenutak negde u nekim prvim neispunjenim ljubavima. Recimo, pamtim te patnje kao strahovite. Te adolescentske muke su strašne, zar ne (smeh)!?
A koja je to ključna vrednost za vas koju nikada ni u jednom iskušenju ne biste doveli u pitanje, niti pogazili?
- Prošao sam ja u životu razna iskušenja koja vi ni ne naslućujete. Na primer?
- Stvari koje se ne govore, tačnije koje se ne daju iskazati. Šta je iskušenje? To je, jednostavno, učenje. Nešto prođeš, pa naučiš. S druge strane nikada nisam postavio sebi nešto, pa da to moram po svaku cenu. Ne živim u nekakvom duhovnom ili intelektualnom planiranju koje moram da ispunim, pa ako ga ne ispunim - katastrofa; ne. Ne živim ni od danas do sutra, ali postoji jedna generalna aura u kojoj se nalazi poneko, pa i ja. To je da ni svoje ni tuđe moralne kategorije ne dovodim mnogo u pitanje. Eto, uspevam to još uvek. Lično, dok sebe budem zaista nalazio u ovome što radim, time ću se baviti, a kad prestane to zadovoljstvo, onda, naravno, neću. Vodiću računa da ostanem duhovno živ glumac. Možda ću početi da se bavim pozorišnom i filmskom produkcijom. To je nešto što sazreva u meni. A kad odlučim, onda je to - to. Smatrate li da ljudska odluka ima realnu snagu, odnosno mislite li da je sudbina u ljudskim, pojedinačnim rukama?
- Mi na sudbinu ne možemo radikalno da utičemo, ali možemo da joj pomognemo. Tačnije, da damo svoj doprinos ako je negde razumemo i pratimo. Primera radi, lično veoma volim bavljenje prirodom u svim njenim oblicima. To mi prija, ispunjava me; imam svoj intimni subjektivni kontakt sa njom, koji mi je veoma uzbudljiv. Lepota i priroda me vode. Ponekad u izvesnom smislu upijam tuđa znanja i iskustva. Mislite na literaturu ili recimo prijateljstva?
- Svaka reč koja se pročita a koju prepoznajete kao svoju se usvaja. Jednostavno se čovek priklanja tome. Mora se složiti. Uživati, služiti im i služiti se njima. Imao sam sreće, recimo, da upoznam Danila Kiša i Pekića, i da sa njima razgovaram. Dakle, to je možda važno. I jeste prednost situacija da sam, recimo, sa Pekićem razmenio par ozbiljnih i vrlo potrebnih rečenica i misli. Ili sa Danilom Kišom. To pamtim kao značajne susrete u životu. A koji još detalj izdvajate kao značajan za vas?
- Sreo sam mnoge ljude u životu, sa mnogima sam razgovarao, sa nekim duže, sa nekima najduže moguće, sa nekima vrlo kratko. Vidite, sve je važno. Ništa nije slučajno. Sve ima neke veze i nekog smisla, bez obzira da li mi to prepoznamo, razumemo, osetimo ili ne. Sve se sklapa u jednu dugu lepezu ili možda spiralu. Sve ima svoj razlog. Jeste li vi to religiozni?
- Na svoj način jesam. Nisam praktikant, ne idem u crkvu. Šta znači to 'na svoj način'?
- Ne može se biti glupi ateista doveka. Zapravo, formulaciju 'glupi ateista' valja pojasniti. Naime, neverovati ni u šta ne znači biti ateista. Ateista je jedan odnos, jedno mišljenje. Treba osvojiti ateizam, pa tek onda govoriti protiv njega; što je moj slučaj. Tatjana Nježić
