Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Jan.2020, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Nacija, država i crkva
“Mi imamo pravo i obavezu da brinemo o svom narodu”. Dobro, koje je obaveze Srbija spremna da preuzme? Od 1991. do danas, odgovor je uglavnom neka verzija “Svi Srbi u jednoj državi”. Što, međutim, nije teritorijalno određeno, što je naravno problem jer će ili država imati svoju teritoriju ili će ona biti sporna. Ovo drugo je sadašnje stanje. Usled čega nije jasno na koje se obaveze misli kada se kaže da ih ima država Srbija prema srpskom narodu, gde se pod ovim misli na etničku, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << a ne političku zajednicu. Otuda i pitanje o tome koje je to obaveze država Srbija spremna da preuzme na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori?
Ovo su tri različita slučaja, što se može videti na odnosu crkve i države. Uzmimo najnoviji spor u Crnoj Gori. Primetna je razlika u govoru crkve i predstavnika srpske države, a i ne malog dela opozicije. Crkva jeste srpska, ali bi da okuplja sve pravoslavce u Crnoj Gori. Ja pretpostavljam da mitropolit i drugi sveštenici znaju da svi pravoslavni vernici u Crnoj Gori nisu Srbi. Misle li oni da je reč o zabludelima Srbima ili prihvataju da postoje i Crnogorci, to je irelevantno jer cilj je da nema mesta drugoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori.
Tako da se crkva ne može pozivati samo na Srbe i na njihova ugrožena prava već je reč o ugroženosti prava crkve, i njenih vernika, naravno. Kako ta ugroženost potiče od zakona, osporavanje legitimnosti je jedno sredstvo. Ali je eventualno efikasno sredstvo samo obraćanje sudu. Domaćem, ustavnom, i ako je potrebno međunarodnom. Kako će se sudski proces završiti nema mnogo smisla nagađati, ali on svakako može da bude koristan i za crkvu i za državu. U tom procesu srpska država nema nikakve posebne obaveze, tako da kada srpski zvaničnici izjavljuju da imaju obaveze prema svom, dakle prema srpskom narodu, ne misle na pravna sredstva.
Crkva osporava legitimnost donetog zakona, ali odbija politizaciju. Zašto? Zato što bi to značilo oslanjanje na srpske političke partije u Crnoj Gori. Ovo je za Crkvu rizično. Kako god da se spor pravno okonča, a to može i da potraje, osporavanje legitimnosti vlasti, to jest njenih zakona, imaće uticaj i zapravo ocenu na izborima. I tu je sada problem sa srpskim strankama. One nemaju potrebnu koalicionu moć da dođu na vlast jer bi morale da obezbede saradnju neke od crnogorskih ili građanskih partija, a ni jedni ni drugi nemaju interese da stupaju u takvu koaliciju, mada iz različitih razloga. Srpske bi stranke trebalo značajno da izmene svoje programe da bi stekle potrebnu koalicionu privlačnost, ali to nije realno. I zapravo postaje manje realno jer se smanjuje interes da se ide u tom pravcu, s najavama iz Srbije da su vlasti spremne da preuzmu obavezu za staranje o srpskom narodu u Crnoj Gori, a ne samo stranke i nevladine organizacije ili pojedinci. Tako da je uobičajen demokratski pristup opozicionom delanju u Crnoj Gori u neskladu sa prevashodno etničkim pristupom srpskih vlasti.
Ova nesaglasnost između crkve i države vidljiva je i na Kosovu, mada ne iz istog razloga. Ovo se vidi u neslaganju oko plana teritorijalnog razgraničenja sa Albancima. Crkva ne brine da će izgubiti vernike, kao u Crnoj Gori, nego da će izgubiti teritoriju. Tako da saglasnosti oko politika razgraničenja nema. Iako se i crkva i država pozivaju na obaveze koje imaju pred narodom. Ali za crkvu se te obaveze protežu na teritorije na kojima srpskog naroda više nema.
Politički je stanje stvari drukčije jer srpske stranke, zbog ustavnog uređenja Kosova, imaju koalicionu moć. Tako da se pod obavezama srpske države prema srpskom narodu na Kosovu podrazumeva uspostavljanje jednopartijskog sistema među srpskim glasačima. Ovo nije novo jer je zapravo takva bila politika i u poslednjih trideset godina (o socijalističkoj Srbiji i Jugoslaviji da ne govorimo). Ovo se postiže na više načina, ali ponajviše finansijskom podrškom.
Posledica te politike, međutim, jeste da zapravo ni srpski narod na Kosovu ili, tačnije, srpska partija nema interesa da dođe do razgraničenja. Koliko je, u tim okolnostima, taj plan uopšte postojao i da li se s njim i dalje računa, to je drugo pitanje.
Crkva i država imaju iste interese u Bosni i Hercegovini, zapravo u Republici Srpskoj, jer se tu narod i teritorija poklapaju. Iz izjava srpskih zvaničnika obaveze koje oni imaju prema srpskom narodu u ne maloj meri su fiskalne prirode. Nije poznato, meni u svakom slučaju, o kojim se sredstvima i za koje sve namene radi. Takođe, da li se povećavaju iz godine u godinu. Najavljeno je da će se slične finansijske obaveze preuzeti i u Crnoj Gori. One, naravno, već postoje na Kosovu. Opet, bilo bi dobro znati o kojim i kolikim sredstvima se radi ili se planiraju.
U Republici Srpskoj preuzimanje javnih obaveza iz srpskog budžeta ima za cilj potiskivanje opozicije, a i održavanje dominantnog položaja postojećih nosilaca vlasti – prećutnom porukom da se računa na usklađivanje države s narodom na jedinstvenoj teritoriji. U tome ne postoji nesaglasnost između crkve i države.
Koliko je ovo poslednje izvodljivo, druga je tema. No, kao i sve vreme od najmanje 1991. obaveze se stalno pominju, ali nikako da se razjasni koje je stvarne obaveze Srbija spremna da preuzme? Što je, naravno, izvor nestabilnosti u Srbiji, crkvi, a i u narodu.
