Izvor: Blic, 12.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Starostavne pesme otrgnute od zaborava
Starostavne pesme otrgnute od zaborava
Novim albumom 'Sabazorski vetrovi' snimljenim u fenomenalnoj akustici banjalučkih Banskih dvora, Teofilovići nastavljaju svoju skoro monašku posvećenost predstavljanju muzičke vokalne baštine ovih prostora. Mada u kandžama svetskog festivalskog tržišta tradicionalne muzike nastavljaju svoje zemaljsko 'poslušanje' o kome jednoglasno pričaju za 'Blic'.
Kakav je izbor pesama ovog puta napravljen? Proširili ste teritorijalne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vode iz kojih vadite bisere muzičke baštine!
- Da, ali nije područje bilo kriterijum odabira pesama koje ćemo snimiti. Izabrane su pesme koje najbolje stoje jedna pored druge. Dugo smo razmišljali kako će izgledati mozaička struktura ovog albuma. Tokom perioda premišljanja imali smo utisak da baratamo 'mađarskom kockom' ali smo na kraju, uz pomoć Marije Ćirić, pronašli rešenja. Pesme koje smo snimili potiču iz Vranja, sa Kosova i Metohije, Makedonije, ima pesama iz Leskovca i naravno, iz zapadne Srbije, odakle su Teofilovići. Napravili smo ovaj album sa nekim unutrašnjim osećajem sreće koji se ne može opisati rečima. Uvek je potrebno vreme da bi se došlo do - trenutka! To je osnovni umetnički princip.
Prekršili ste vaše 'sveto pravilo', pevanja 'akapela', proširujući zvučni zapis i upotrebom instrumenata, kavala, gajdi i tapana, posredstvom Žorža Grujića i Papa Nika. Da li time napuštate drevni liturgijski pevački kanon kome ste bili posvećeni?
- Ako uzmete u obzir da je pre instrumenata postojao glas a da je upravo na osnovu razvoja dvoglasnog pevanja i došlo do učešća instrumenata u stvaranju muzike, kao i činjenicu da su gajde kao instrument formirane sa jednim ravnim tonom, i gajdunicom koja modulira osnovnu melodiju, odstupanja od 'pravila' nema. Gajde su napravljene na principu muzičkog dijaloga dva glasa ili svirke dva kavala. Jedan drži inotnaciju a drugi ritam. Prilagodili smo dakle, instrumente da sviraju kao novi glasovi. Tapan, recimo, zvuči kao odjek proteklog vremena. Svojim dubokim tonovima dobro personifikuje bol i tragiku, pa je atmosfera kompozicija uvođenjem instrumenata podignuta na viši nivo. Prazvuk kavala, starog instrumenta, potpuno se poklapa sa Radišinim drugim glasom.
Dok vi govorite o praiskonskom zvuku koji nanovo uspostavljate tržište proglašava vaš rad brzim hodom na tragu etno zvuka!? Da li se zaista poklapaju savremni etno i praiskonski zvuk?
- Nas dvojica se bavimo tradicionalnom muzikom! Nažalost mislim da je pojam, 'etno', potrošen ako mu je ikad i bio određen muzički sadržaj. Mi insistiramo na starostavnom srpskom pevanju pa je adekvatniji opis našeg rada, bavljenje tradicionalnom muzikom. Pokušavamo iz naše narodne baštine da na površinu izvučemo ono najlepše, damo svoj pečat i novi život uz nadu da neće opet pasti u zaborav. Pokušavamo da uspostavimo kao vrednost vanvremenska dostignuća a pri našem uživljavanju u proteklo ne zaboravljamo na sebe same i daleki eho kolektivne svesti u svakome od nas. Pri odabiru baštine susrećete se sa svakojakim lingvističkim zavrzlamama; da li ponekad dolazi do nesporazuma što vaše pesme prelete i na područja koja više nisu pod jednim lingvističkim, staroslovensnkim kišobranom?
- Narodi su 'zdravi' a sujeta je najčešće prisutna upravo kod ljudi od muzike. Narod nije sujetan. Mi ne želimo da budemo mali i lokalni u razmišljanju, već deo sveta. Na skupu slavista, nedavno na Kopaoniku, bugarska je delegacija krenula u baš neobičnu diskusiju nakon koje nam se naš domaći nacionalizam učinio skromnijim. Diskusija je bila pomalo arogantna, u stilu: što svirate naše pesme? Nismo bili raspoloženi za objašnjenja, samo smo im rekli, da ne bi postavljali takva pitanja da im je stalo do racionalnog razmišljanja: pesma je onog koji je najbolje peva! Ko pravi granice u muzičkom prostoru taj ograničava sebe. Srećan sam kad u Makedoniji mogu da otpevam njihovu narodnu pesmu i da taj narod bude srećan zbog toga, da zaista uživa u njoj. Osećam duboko i te ljude i tu pesmu. Ne pevamo te pesme zato da bi nekome nešto njegovo ukrali! Kako ljudi van Balkana doživljavaju vokalnu harmoničnost vašeg izvođenja, na koju nisu navikli? Kako je došlo do vašeg nastupa u 'Holu časti', kako zovu kanadski Parlament?
- Doživeli smo da nam 30 oktobra, u 14 časova otvore vrata da uđemo na zasedanje kanadskog Parlamenta u Otavi. Bio je to, na poziv Pitera Milikena, 'spikera' kanadskog parlamenta, koncert za kongresmene i senatore. Susreli smo ga tokom njegove posete Beogradu u rezidanciji tadašnje kandaske ambasadorke Anđele Bogdan, čijom smo ljubaznošću izabrani da te večeri predstavljamo našu kulturu. Posle koncerta , u razgovoru, divio se našim glasovima koji ostaju u prostoru i nakon završetka pesme i ubeđivao nas u fantastičnu akustiku njihovog Parlamenta rekavši da će nas pozvati da održimo koncert. Imali smo i značajnu, domaćinsku podršku naše ambasade u Otavi. Ambasador nam je obezbedio još jedan nastup u Ešberi koledžu u koji je doveo pedeset diplomata iz celog sveta. Zatim se priča o nama nastavila po diplomatskim prijemima gde su hvalili i prepričavali naš koncert kao muziku ljubavi. Svaki naš nastup van zemlje nije samo umetničko predstavljanje u funkciji vlastite karijere nego i brisanje nakaradne slike_arhiva o našem narodu i zemlji koja je stvorena.
Skoro monaškom posvećenošću bavite se interpretacijom muzičke vokalne baštine ovih prostora, kako uspevate u tome obzirom na uspeh koji postižete na tržištu?
- Kad je čovek za nešto predodređen, kad ima i svest o tome, postoji umetnički sklad. Insistiramo u našem poslu da sagledamo vanvremenske vrednosti koje su važile i koje će važiti. Nema gore stvari od samozaljubljenosti u sopstveni glas, u zvuk koji proizvodiš. Postoji i stručni naziv, 'kantomanija' ali tako se ponašaju neverujući ljudi. Postoji redosled stvari u životu koje su bitne i koji se mora poštovati baš kao i dar koji vam je dat ne da bi bili gordi, prkosni, skloni inaćenju, sujetni. Vreme je vrhovni sudija koji određuje vrednost svačijeg rada. Milorad Pavlović
