Izvor: Politika, 10.Jun.2014, 17:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stani bre, Bajiću
(Ovom Nenadu nisam se nadao, „Politika”, 29. maj)
Obradovala me je izjava Radoša Bajića da voli srpske poslovice i da veoma uvažava velikog Vuka Karadžića. To je pohvalno i lepo, nije međutim lepo što te poslovice Radoš prekraja i menja po svom ćefu i za svoje potrebe ne bi li nekako, uz njihovu pomoć, diskreditovao oponenta sa kojim polemiše.
Već čujem pitanje: nije valjda dopisivao Vuka? Ne, nije dopisivao ali je menjao reči tako da je Vukovu poslovicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << toliko pobajićio, tj. prekrojio da joj je potpuno promenio smisao.
Ako ne verujete, evo pogledajte:
– Poslovica po Vuku: „Ne zna DA besjedi, a ne UMIJE da ćuti.“(Izvor „Vukovi zapisi”)
– Ista poslovica po Bajiću: „Ne zna ŠTA besjedi – a ne ume da ćuti.” (Izvor „Politika“, 23. maj)
Od čoveka koji se latio da napiše TV seriju o velikoj srpskoj drami treba očekivati da nije sklon da menja istorijska fakta i dopisuje istorijska akta, zato me čudi da je Bajić menjao zapise Vuka Karadžića da bi deklasirao Nešu Ristića. Razlika između značenja Bajićeve i Vukove poslovice je očigledna. Vukova je bezazlena kritika čoveka koji gnjavi a ne ume da priča, a Bajićeva opisuje onoga ko nije pri čistoj pameti. Prvo je šala, drugo je uvreda. Nije u redu ni to što je drugi deo Vukove poslovice sa ijekavice prebacio na ekavicu, jer neko može upitati kako ovaj čovek koji zna i najmanje detalje iz biografije malog Neše Ristića ne zna da Vuk nikad nije pisao ekavicu.
U drugom pasusu svog teksta gospodin Bajić je sastavio pravi pravcati policijsko-istražni upitnik, citiram: „U kom svojstvu se taj čovek (to jest, ja) javlja, koga predstavlja, koga zastupa, čiji je advokat, koga od mene brani?”
Odmah da umirim gospodina Bajića, iza mene ne stoje ni ministar Krstić, ni ministar Tasovac, a u njihovim rukama se po novom sistemu finansiranja Televizije nalazi sudbina daljeg rada na „Ravnoj gori”. Oni treba da odreše kesu i daju dodatne pare za nastavak snimanja. Koliko se ja razumem u psihologiju visokih političara, mislim da bi gospodin Tasovac to teško mogao da uradi, za gospodina Krstića ništa ne mogu da kažem, jer ne poznajem čoveka. Razlozi za moje pisanje o „Ravnoj gori” su dakle sasvim lične prirode.
Opisaću ukratko kako sam došao na ideju da napišem tekst „Navalentni Radoš Bajić” i pošaljem „Politici“, pa će i Bajiću i čitaocima biti jasni odgovori na sva ova pitanja.
Sedim tako u parku i čitam „Politiku” od 23. maja, mnoštvo dramatičnih naslova, tragičnih tekstova, fotografija o poplavljenim ljudskim domovima da ti pamet stane. S druge strane, narod unesrećen poplavom diže glas i protiv onog HAARP-a, kad, gle čuda, usred svega toga ugnezdio se tekst Radoša Bajića koji, „onako izokola”, pritiska Televiziju da mu da pare za „Ravnu goru“. Pošto znam šta i koliko košta u TV produkciji, pred mojim očima odmah poče da se vrti film o stotinama i stotinama hiljada evra koje Bajić potražuje.
Moj, već sklerotični, televizijski mozak ne htede da miruje, poče da vrti film dalje i ja u sledećoj sekvenci videh gospodina Nenada Stefanovića (šefa informative) i gospodina Nikolu Mirkova, v. d. direktora, kako bunare po praznoj kasi ne bi li nekako napabirčili neku hiljadicu dinara da nagrade one devojke i momke što su hrabro zakoračili u mulj i blato i danonoćno iz časa u čas vezu svoje izveštaje sa poplavljenih područja.
Zasvrbeše me prsti, što bi rekao veliki Tijanić, uzeh olovku i napisah: „Stani malo, bre, Radoše, da i drugi dođu do neke crkavice.”
Uzgred, budi rečeno, mislim da nije fer što me Radoš Bajić „nabacuje” na Tijanića tvrdnjom da sam ja cvikao od njega dok je bio živ. Nisam imao prilike da mi bude šef, pa nisam ni mogao da cvikam. Kao kolege funkcionisali smo odlično. On je meni dozvoljavao da ga oslovljavam sa „Genije”, a ja se nisam ljutio kad me je zvao „Kseroks-novinarom”. I to je sve. Doduše, jednom me je Tijanić i pozvao dok je bio na BK-u: „Dođi da te učinim slavnim i bogatim.” Nije mi se posrećilo da me sustigne Tijanićevo obećanje, druge ljude i druge porodice je on učinio bogatim, a Radoš Bajić bi, pre od mene, mogao da se seti o kojim ljudima je reč.
Tijanić je, očigledno, u snimanje „Ravne gore“ ušao fasciniran rejtingom „Babe”, jer koliko znam, i on nije bio fasciniran ni četnicima ni partizanima.
I na kraju, ponavljam svoju tezu da je, za „spor hod“, u seriji „Ravna gora” kriv kratak scenario, koji je pisao gospodin Bajić, pa neka mi bude dozvoljeno da i ja svoj tekst završim jednom Vukovom poslovicom: „Zlo je ko ne zna, a učiti se ne da.”
Nenad Ristić
objavljeno: 31.05.2014.
