Izvor: Blic, 26.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište i dalje spava
Pozorište i dalje spava
'Naslov mog romana ‘Alpha Foxtrot’, ili ‘Alpha Mike Foxtrot’, je kodirana oznaka rečenice ‘adios motherfucker’ koju piloti u kodu izgovaraju neposredno posle obaranja protivničkog aviona. Taj kod sam preneo u naslov romana o junaku koji tu zbogom-rečenicu upućuje i drugima ali i sebi', kaže Nenad Prokić, dramski pisac, pozorišni reditelj, profesor na FDU i dugogodišnji direktor 'Bitef teatra' i 'Bitefa' objašnjavajući neobičan naslov >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svog proznog prvenca.
Pojašnjavajući strukturu romana Prokić dalje kaže: 'glavni junak je pred dilemom koju svi ovde imamo već predugo: da li da odemo iz zemlje ili da ostanemo u njoj? Prihvatio je i odbacio oba zahteva istovremeno, on je i otišao i ostao. Podelio se nadvoje. Njegov deo koji je otišao stari brže i prvi umire. Kada je roman pisan?
- Poslednjih petnaest godina, sa velikim pauzama. Najpre sam napisao kraj, u vreme kada se naziralo da će ovde Bog reći laku noć. Taj deo sam pročitao prilikom osnivanja Beogradskog kruga 1991. godine. Početak sam napisao krajem devedesetih, u vreme bombardovanja, kada je izgledalo da je razorna zagađenost srpskog društva kulminirala, a središnji deo završavao poslednje dve godine shvativši da više ne mogu da čekam da razorna kriza prođe, jer se ona i dalje produbljuje. I dalje palanački politički vrh ne odustaje od svoje palanačke politike, pokušavajući da nas ubedi kako je naša palanka žrtva civilizacijskog procesa. Nakon višedecenijskog rada u kulturi i obrazovanju, direktno ste se uključili u politiku, zašto?
- Osnovali smo LDP kao dobronamerni konzilijum i molimo bolesnika u poodmaklom stadijumu teške bolesti da prihvati našu dijagnozu, odbaci dosadašnje savete nadrilekara i vračeva, pa da pokuša sa našom modernom terapijom. Prvi korak je surovo suočavanje sa stanjem u kojem se nalazimo, bez ulepšavanja i sakrivanja istine. Eto, zato sam ušao u politiku, da nju ne bi vodili samo guslari i narikače, da ne gubimo vreme sa ljudima kojima treba nekoliko dana da uvređeno sroče par mucavih reči o raspadu sopstvene države.
Nedostaje li vam pozorište?
- Ne. To mogu da vam objasnim i preko nedavne zabrane Handkeovog komada u 'Komedi Fransez'. Naši ljudi u pozorištu zaboravili su da je biti umetnički direktor pozorišta, između ostalog, i etička kategorija. To što kod nas ljudi nemaju problema sa ratnim zločincima i ljudima koji ih podržavaju ne znači da tako mora biti i u Evropi. Onaj ko je odgovoran za umetnički repertoar jednog pozorišta odgovoran je i za etički kod u kući koju vodi, pa i celokupni kulturni model u društvu. Zato može da odluči da skine sa repertoara komad autora koji je bio na sahrani Slobodana Miloševića. Ako autor ima pravo na politički čin, ima ga i umetnički direktor. Priličan broj ljudi od autoriteta iz same Francuske se, međutim, javno suprotstavio toj odluci?
- Pa i Handke je autoritet i stranac, jedan od stranaca u manjini kada je reč o našim problemima. Međutim, meni ne nedostaje pozorište nakon što sam ga napustio, upravo zato što naši pozorišni ljudi, isto kao i političari, uopšte više ne razmatraju etički kod kao deo svog posla, kod po kome bi se jasno razlikovalo dobro od zla. Tako, pozorište učestvuje u toj razornoj zagađenosti našeg društva, pa je i samo postalo razorena institucija. U tom periodu vi ste dugo vodili drugačije pozorište - 'Bitef teatar'?
-Pre desetak godina prestao sam da pišem drame, zbog toga što interes srpskog pozorišta nije korespondirao sa načinom na koji sam ih ja pisao. Potom sam prestao da budem i menadžer u pozorištu, iz istih razloga. Čekam obnovu pozorišta. Ako pozorište ponovo bude spremno za izazove, kao početkom osamdesetih, vratiću se - barem kao pisac. Neki kažu da je upravo tadašnje pozorište doprinelo nastanku ovoga o čemu govorite i da su isti ljudi bili na obe strane?
- Deo tog pozorišta iz osamdesetih je, svakako, promovisao populizam i podgrevao imbecilni nacionalizam, ali su tada, takođe, postojale i dobre, hrabre, velike predstave. Da ne budem nepravedan prema našem pozorištu: i teatar u celom svetu je u krizi. Pred velike društvene promene pozorišta postaju značajna, raste njihova uloga u društvu. S obzirom na to da se Evropa transformisala, da je pao Berlinski zid i da se ideje sada, pošto su se slegle, tek nanovo stvaraju, pozorište svuda beži u slepe ulice. Jednog dana će se neizostavno vratiti u glavne idejne tokove i reći važne stvari. S obzirom na to da se naše pozorište nije probudilo iz letargije, da nema hrabrost da kaže ništa bitno, bojim se da promena u ovom društvu nije još ni u najavi. Kao političar želeo bih da se sasvim varam u ulozi pisca-proroka. Eto, i ja sam podvojen.
Željko Jovanović
