Izvor: Politika, 10.Nov.2015, 09:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O golom životu
Vreme je da vlada položi dokaze javnosti o svojoj uspešnosti, bez daljeg odlaganja bolje budućnosti. Ili da te dokaze sami doživimo kao način života
Nestrpljivo čekam budućnost, i tada će i meni i svima biti mnogo bolje. Mada, verovatno već i jeste, ali moja osetila u poznim godinama nisu tako hitra, možda i nisam u stanju da vidim ono što već jeste.
No ipak, ne mogu od sebe da odagnam utisak, saznanje, šta li je već, da naši životi (osim elitne manjine) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uvek protiču u vremenu koje će tek doći, a možda i neće. Ovo vreme je čas odricanja za ono najbolje što nas čeka.
Nije li to inovirana utopistička mantra orvelijanskog sveta koji kako gde, ali kod nas nikako da prođe i ode u istoriju.
I tako smo zapali, svako za sebe i svako onoliko koliko je u stanju da vidi, u socijalni rijaliti, u kome je teško odvojiti ubogu stvarnost od mulja, u kome se valjaju starlete i barabe za nešto para. Taj program možda i pruža nekakvu estradnu utehu ubogom građanstvu, ali za šta? Tek tako, ta opsena iz blata možda pokazuje da ima mnogo gorih od nas koji su mnogo bolje plaćeni.
U prilici smo da svakog božijeg dana gledamo euforičnog, zabrinutog, ljutitog, uvređenog premijera, sve u jednom satu, koji nam objašnjava šta se to dešava s nama. Može se zaključiti: ide nam strašno dobro, bolje nego što smo se nadali, ali ne valja. Ima mnogo smetala koji ne razumeju centralnu ideju, i to su uglavnom oni koji sasvim dobro znaju da se od opsene ne može preživeti.
Velike teme su u opticaju, običan život koji nas čini ljudima uglavnom je na margini. Zbog toga što je to najveća tema, veće od nje nema niti je može biti.
I sad je pitanje šta iz čega proističe: da li presednik vlade mora da radi sve umesto drugih zato što sistem ne radi ili je obrnuto – sistem je zamukao da ne ometa premijerovu misiju. Šta god da je, mora da izazove najelementarnije pitanje: kako je sve to započelo? Da li harizma, da li kult jednog čoveka baca u senku inače inertne poluge državne administracije, sve sa bezličnim ministarskim timom, ili je država zastala zbog sistemske korozije njenih ionako lenjih mehanizama.
Premijer se već mesecima bavi platama i penzijama, i navodnom borbom sa MMF-om, koji je u poziciji da uvek iznova nalaže ubitačnu štednju. Konačno, on je pobedio u tom nadgornjavanju, ali se i zainatio: može da poveća plate i penzije više nego što su mu odobrili (ne znamo koliko je to), ali on neće. Eto, neće!
Uzgred, odluka Ustavnog suda o penzijama jasan je dokaz kolapsa pravne države. Sud je svoje obrazloženje pisao kao Fiskalni savet, napavši nekoliko ustavnih svetinja koje bi morao da brani od bilo koga, pa i od predsednika države, vlade i skupštine, pre svega od njih, ali konačno i od sebe.
Afera s gradonačelnikom Malim odvija se već kao farsa, pri čemu taj čovek tvrdi da se „preko njega napada Vučić”. To je besprizorna tvrdnja, nastala na osećanju nedodirljivosti mentora, pokušaj da se zaštita traži u nepostojećim mitskim visinama i malignoj analogiji: Napad na mene napad je na Vučića, a napad na njega (kritika?!) to je pokušaj urušavanja Srbije. Konačno, „napad” na Malog je napad na Srbiju. Vrlo opaka logika, ali nju nije izmislio gospodin Siniša, samo se bezobrazno uvukao u njenu proverenu matricu. Može biti da je Mali i nedužan, ne bih voleo da prvi čovek grada u kome živim kuburi s „nadležnim organima“, ali to je već priča o sistemu.
Stvar ne radi ni u „slučaju helikopter“. Radio je samo vojnodisciplinski sud, relikvija zadatog presuđivanja u ime komandne volje. Dvojica elitnih generala (Živak i Bandić) kažnjeni su zaustavljanjem u napredovanju. I to bi mogao da bude kraj tragične afere da ti ljudi nisu prošli kroz disciplinsko kaštigovanje, ali ne zbog pada helikoptera, nego zbog „stanja u jedinicama”. Uzgred, Bandićeva brigada je početkom godine ocenjena najvišom ocenom.
U ovom slučaju van pogona je sistem etičke odgovornosti u politici, koja je proizvela tragediju pritiscima koji negiraju proceduru. Ideja o humanosti pretvorena je u katastrofu, kojoj je prethodila olaka upotreba vojske.
Ministar unutrašnjih dela je sa svog pijedestala sile nabrojao medije („Danas“, „Kurir“ N1,) koji, navodno, vode „užasnu kampanju” protiv premijera Srbije.
Opasno je kad policija ocenjuje podobnost novina i njihove kritičnosti, a neke od njih ima u evidenciji. U demokratskim društvima medije ocenjuju njihovi konzumenti, pre svega po kriterijumu kako oni ocenjuju političke činovnike. Moj je utisak da i pored ministrove zabrinutosti, u srpskim glasilima, štampanim, čujnim i elektronskim, ima mnogo više apologije i neukusne servilnosti za vladajuću grupaciju, nego što je to zdravo. Postrojavanje pod palicom je znak da nešto nije u redu sa javnom pozicijom premijerovih saradnika, koji sebe mogu da zamisle samo ispod njegovog skuta. Izvan toga njih nema.
Mislim da je vreme da vlada položi dokaze javnosti o svojoj uspešnosti, bez daljeg odlaganja bolje budućnosti. Ili da te dokaze sami doživimo kao način života. Bez toga ostaje samo gola vlast, izvan stvarnosti. I bukvalno – goli životi.
