Izvor: Blic, 01.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nijednom glumcu nije lako da bude svoj
Nijednom glumcu nije lako da bude svoj
U filmu 'Jagoda u supermarketu' Dubravka Mijatović igra ulogu jedne od dve devojke, kasirke u moderno opremljenom supermarketu. Zajedno sa svojom prijateljicom, koju igra Branka Katić, posle niza peripetija i nepredviđenih okolnosti ona će 'pronaći čoveka svog života'. Da li je lik koji vi igrate junak ili antijunak?
- Uvek se trudim da junakinje koje igram, odigram kao antijunakinje koje su malo drugačije, koje će biti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i malo simpatične bez obzira što su neki put i antipatične. Kao na primer Ljubica u ovom filmu, koja sve vreme zagorčava život glavnoj junakinji, njenoj prijateljici Jagodi. Moj cilj je bio da je nakako ljudski opravdam, da ubedim publiku da ima razumevanja za devojku koja pošto-poto pokušava da se uda; htela sam da je učinim, na kraju, i pomalo simpatičnom. Njoj će se život promeniti posle upada tog čoveka u prodavnicu, supermarket u kome one rade, jer se film završava srećno; ona uspeva u svojoj nameri, zaljubljuje se i udaje se. U kojoj meri je po vašem mišljenju taj stalni rat koji dve dovojke vode, ne samo zbog muškarca, tipično naša priča? Ili je sve to što je čini takvom samo deo karaktera lika koji tumačite?
- Taj lik je osmišljen tako da bude reč o devojci koja je uvek napirlitana, koja samo misli na svoj izgled i stalno razmišlja kako da ulovi nekog mušakrca. Ona istovremeno neprekidno kinji Jagodu, deli joj savete. I to je onaj deo koji se tiče filma i koncipiranja karatera. Istovremeno, sve to sam videla u životu mnogo puta.
Ova priča iz supermarketa se hronološki pojavila posle 'Supermaketa' Biljane Srbljanović u pozorištu; postaje li supemaket metafora naše stvarnosti u svim segmentima ili je reč o slučajnom poklapanju?
- Scenario za ovaj film sam čitala još na akademiji i znam da je pretrpeo mnoge izmene. U prvobitnoj verziji bilo je reči o povratniku sa ratišta i čoveku koji stvarno hoće da ubije. Pošto ga je kao takvog pregazilo vreme reditelj i scenarista Dušan Milić je izvršio izmene i preinačio glavnog junaka u čoveka koji se bori protiv globalizacije, mrzi Amerikance i tako dalje. Zbog toga se sve dešava u radnji, supermarketu, prepunom strane robe, čiji je vlasnik, eto, Amerikanka, našeg porekla. Supermarket bi, dakle, mogao biti metafora u tom smislu, mada ne sporim da je moguće pronaći i neku drugu.
Nema vas mnogo u novim pozorišnim projektima, je li reč o odluci ili sticaju nekih okolnosti?
- U pozorštu igram dve relativno nove predstave jedna je 'Večera sa prijateljima' u Ateljeu 212 i druga 'Kontuzov' u 'Zvezdara teatru'. U tekućoj sezoni planiram da radim nešto novo. Šta?
- O tome kad bude vreme. Igrate u pomenutoj predstavi 'Kontuzov' koja je izazvala prilično oprečne reakcije; kako biste vi okarakterisali tu predstavu?
- Definitivno je reč o drugačijoj predstavi od svega što sam do sada radila. Moj lik praktično nije ni postojao i reditelj Nikola Pejaković ga je praktično izmaštao. Bila je to jedna konstrukcija koju je trebalo oživeti i bilo mi je jako teško zbog toga. U početku uopšte nisam znala ko je lik koji igram, nisam znala šta teba da igram, ko treba da budem, niti šta se od mene traži. Nije bilo kao do sada dobijem ulogu, znam šta igram i gledam kako da to uradim. Zbog svega toga sam puno vremena potrošila pokušavajući da sebi razjasnim suštinu lika. Međutim nakon nekoliko igranja, to je sve leglo, cele predstava je postala malo drugačija i sada se bolje osećam u toj ulozi nego na premijeri. Da li ste sami intervenisali tko kasnijeg izvođenja?
- Kad prođe premijera i kad reditelj više ne kontroliše predstavu na onaj način kao tokom proba, onda glumac može da interveniše i da pomalo radi po svome, što je na kraju krajeva i dobro. Sada neke stvari mogu da igram kako mislim i kako osećam da bi trebalo i to čini mi se daje neke rezultate. Bez obzira na sve, neoprostivo malo ste prisutni u novim projektima, pogotovu imajući u vidu način na koji ste do sada obavljali poverene zadatke, tačno ili ne?
- Možda je razlog tome što ne pripadam nikome, i što se trudim da budem sama u ovom poslu. A to znači, nisam ni u jednoj grupi zbog čega je onda sve malo teže. Govorite iz vlastitog iskustva?
- Ja to tako doživljavam. Čini mi se da svugde postoje neke grupe ljudi koje zajedno rade, druže se međusobno i tako dalje. Ja međutim, vodim skroman, miran i povučen život, nema me, ne slikavam se na javnim mestima, nisam agresivna. A bez svega toga poslovi se teže dobijaju. Zato se ja trudim da svaki posao koji dobijem, uradim kvalitetno i da onda na osnovu toga dobijam neki drugi. Tako je moglo do sada, ja se nadam da će moći i ubuduće i ja ću pokazati da se i tako može baviti glumom. Šta očekujete od toga što će doći?
- Najbitnije u ovom poslu je trajanje. Imala sam sreću ili nesreću da igram u velikim, gledanim serijama koje donose veliku popularnost i naravno nose opasnost da glumac može da se ugasi brzo kao što se i pojavio. Trudila sam se da se sačuvam od toga igranjem na filmu, u pozorištu, i da se ovim poslom bavim na duge staze. Verovali ili ne, ovim poslom se bavim već petnaest godina, mislim uspešno. Dešava mi se ono o čemu sam maštala, a to je da trajem sa što manje kompromisa, da se za to vreme što manje patim i da što više budem svoja. Verujem da sam uspela u tome. Željko Jovanović
