Izvor: Blic, 09.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nerad se krije stalnim dizanjem frke
Nerad se krije stalnim dizanjem frke
Po mišljenu žirija Svetlana Bojković je 'glumačka ličnost koja je obeležila pozorišni život Srbije svojom stvaralačkom zrelošću i bogatstvom izraza'. A žiri koji je poptisao ove reči birajući prvu dobitnicu Nagrade 'Žanka Stokić' čine Mira Stupica, Ljubomir Simović, upravnik Narodnog pozorišta Ljubivoje Tadić, glavni i odgovorni urednik 'Večernjih novosti' Manojlo Vukotić i glumica Narodnog pozorišta Dobrila Stojnić. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Svečano uručenje Nagrade biće održano na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u petak, 10. januara, u 13. časova. Na koji nači se doživi vest da ste prva dobitnica nagrade koja nosi ime velike glumice o kojoj znamo uglavnom samo iz priča o njoj?
- Bila sam jako uzbuđena kada su mi saopštili da sam dobitnica Nagrade 'Žanka Stokić'. Pri tom, desilo se da je to bilo baš na moj rođendan. Naravno, najviše sam se uzbudila zbog čitave priče u vezi sa Žankom, zbog toga što je ovo način da se ona rehabilituje i što je sve to pokrenula Mira Stupica. Istovremeno, bila sam upoznata sa životom ove velike glumice, jer sam još pre deset godina u TV filmu igrala baš Žanku Stokić.
Koja je to, kako kažete 'čitava priča' u vezi sa Žankom Stokić i kako biste je vi interpretirali?
- Sa četrnaest godina je pobegla sa putujućom glumačkom trupom i neko vreme je kod njih radila kao pralja. Glumica je postala tako što je jednom prilikom zamenila bolesnu glumicu i odmah se pokazalo da je reč o velikom talentu. Onda je postala jedna od najvećih srpskih glumica; Branislav Nušić je recimo za nju napisao 'Gospođu Ministarku'. Kada je, pak, reč o onome po čemu je njena sudbina tragična, o pričama vezanim za nju i novu vlast, na žalost sve je istina. Za vreme okupacije ona je u kabareu uglavnom igrala svoju Pelu vešerku i učestvovala u zabavnim emisijama na radiju. Međutim kada je došlo oslobođenje, zbog toga što je, kako su rekli, igrala Nemcima, osuđena je na gubitak građanske časti, što je značilo gubitak sredstava za život. Nisu je streljali kao dvojicu njenih kolega samo zato što je Žanka bila jako popularna. Ona je bila Žanka nacionale. Već 1947. godine Bojan Stupica je uspeo da ubedi vlasti da je rehabilituju i dogovorio se s njom da počne da igra u tek osnovanom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Međutim ona je umrla samo nekoliko dana posle tog dogovora. Ne tako davno, u beogradskim pozorištima je, naravno drugim okonostima, vođena prilično velika rasprava o tome da li treba igrati ili ne; da li igrati znači podržavati režim?
- To je stalna priča o nama. Kao prvo Žanka Stokić nije igrala za Nemce, već za svoj narod i na svom jeziku. Drugo, ako se sećate u vreme kada je dilema igrati ili ne bila aktuelna, ja sam govorila da treba igrati. Moje je mišljenje bilo tada, i danas je isto, adut neigranja ne treba trošiti dok je god moguće. Kako objašnjavate činjenicu da su se glumci, u bilo kom vremenu nalazili u samom središtu aktuelnog društvenog procepa?
- Ne može se po mom mišljenju biti veliki umetnik, samim tim ni glumac umetnik, bez velikog etičkog načela u sebi. Pretpostavljam da je Žanka bila mišljenja kako je njenom porobljenom narodu smeh potreban, da je čak nasušna potreba. Isto kao što smo mi, za vreme bombardovanja, igrali besplatne predstave koje su bile jako posećene. Upravo u takvim vremenima kada je narod ponižen, pozorište može da okrepi i da podigne opšti tonus, da spasi od propadanja i potonuća u čamotinju. Pomenuli ste Nušićevu 'Gospođu Minstarku'; postoji li mogućnost da se nakon dužeg vremena vratite na scenu Narodnog pozorišta, i to baš sa tom ulogom?
- Nije red da preko novina govorimo o ulogama, pogotovu što u Narodnom ima mojih koleginica koje bi to mogle jednako dobro da odigraju.
Ipak da li biste prihvatili poziv?
- Da. Da li će ova nagrada koja svakako obavezuje uticati na vas ubuduće?
- Ja ću nastaviti da budem ono što sam i bila. To znači nastaviću da radim odgovorno, ne mogu reći odgovornije jer sam i do sada bila odgovorna pred svakim glumačkim zadatakom. Znači, taj proces će ići kao i do sada, dok ću, s druge strane, ostati borac kao što sam i bila. U svakom trenutku i u svakoj prilici ću braniti dostojanstvo svoga staleža. Kad je reč o borbi, jeste li to primetili da su vaše reči imale priličnu specifičnu težinu tokom njenog trajanja?
- Primetila sam odavno, još u doba kada su borbe bile manjeg intenziteta, da su moje izjave veće specifične težine. Kažem recimo tačno ono što kažu i drugi ali se moje reči nekako drugačije shvataju. Ranije sam mislila da je to moja sudbina, sada znam da sam svojim radom, svojim postupcima i ponašanjem, stekla kredibilitet. I sada se ne samo sluša šta ću da kažem, već se moja reč na neki način i očekuje. S tim u vezi, oglašavali ste se povodom poslednjih sporova na relaciji Grad - udruženja. Da li ćete nastaviti?
- Ne bih u razgovoru ovim povodom govorila o tome ali naravno da ću nastaviti. I to do kraja, a koliko vidim kraja nema.
Kako ćete se postaviti prema najavljenim promenama u pozorištu?
- Uverena sam da ni njima nije jasno o čemu je reč. Imam iza sebe trideset i nešto godina rada u pozorištu, nisam neinteligenta i može lako da mi se objasni bilo koji problem. Iz svega što sam čula i pročitala od ministra Lečića, nije mi jasno o čemu on govori. Pitam se kada će neko da nam praktično objasni - promene su takve i takve - a ne da nas zamajavaju opštim mestima i stalnom frkom koja se diže samo da mi pomislimo kako i oni nešto rade. Prvo su najavili Zakon o pozorištu, onda su rekli da on i nije toliko važan, sada pričaju neku treću priču, u stvari samo nas zamajavaju. Predlažem da više tim temama ne kvarimo ovu lepu priču o Žanki. Željko Jovanović
