Izvor: Politika, 24.Maj.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na talasu klerikalizacije društva
Pravac rešenja imamo u iskustvima drugih zemalja
Kao i u mnogim drugim zemljama, crkva i država su kod nas odvojene. Tako je po Ustavu države, a i Ustav SPC prihvata to stanje i od njega i polazi. Ta odvojenost je civilizacijska tekovina. Međutim, ovo što se sad kod nas u odnosima države i crkve dešava je nešto što zaslužuje dodatni komentar. Prvo, ustavni poglavar naše države, predsednik republike, nedavno je upotrebio jednu sintagmu koja zbunjuje. Pomenuo je simfoniju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u sekularnosti, a pojam simfonija potiče još iz vremena cara Justinijana, kojim je označavana simbioza, spajanje crkve i države. U tome i jeste problem – crkva i država su odvojene de jure, ali de fakto nisu. Stoga nam se i događa to da mitropolit Amfilohije javno demantuje patrijarha ističući da je i sam patrijarh mnogo puta govorio ono što je i on, mitropolit, rekao o Kosovu. Patrijarh je izjavio da će na Saboru SPC biti rasprave o tome, međutim rad Sabora nije javan pa bi trebalo sačekati da vidimo kako će se struje koje u okviru SPC postoje pozicionirati. Te struje su vrlo jake, one su trenutno u sukobu koji treba da bude razrešen. Zato je ovaj crkveni sabor vrlo važan.
Crkva je, naravno, verska, spasenjska ustanova, ali vidimo da je, na talasu klerikalizacije društva, i moćan politički faktor. Iako nije politička partija, crkva je u nekim trenucima čak presudan politički faktor jer iza sebe ima ogromnu masu vernika. Koliko je SPC moćan politički faktor pokazuje i aktuelna situacija u vezi sasporazumom o Kosovu. Crkva se o sporazumu izjasnila i državni vrh o tome očigledno mora da vodi računa. Jer reč je o veoma respektabilnoj instituciji.
Proces klerikalizacije društva je ojačao u mnogim zemljama na postkomunističkom istoku. Zato se i u donedavno komunističkoj Rusiji predsednik Putin veoma oslanja na crkvu. Ta klerikalizacija kod nas traje već skoro tri decenije i očigledno je otišla predaleko pa mi sad žanjemo njene gorke plodove. Mnogi upozoravaju da je klerikalizacija samo reakcija na decenijama skrajnut položaj crkve u vreme komunizma, kada je bila svedena na prostor od porte do oltara. Sada je drugo vreme, verske organizacije imaju pravo da se izjašnjavaju o svim društvenim pitanjima, ali treba videti kako se to pravo koristi, jer one nisu političke partije a i Srbija je ipak sekularna država. Mada vidimo da crkveni velikodostojnici na mitinzima preuzimaju ulogu političkih tribuna.
S druge strane, problem je u tome što političari manipulišu crkvom. Nema iole značajnijeg funkcionera koji nije išao da se slika s patrijarhom. Kao što i crkveni velikodostojnici manipulišu političarima.Zato od Sabora treba očekivati neka razjašnjenja i razgraničenja. Jer ne bi trebalo ni crkva ni država da se mešaju jedni drugima u poslove. Ili kako je blaženopočivši patrijarh Pavle poručivao: niti crkva može upravljati državom, niti država može upravljati crkvom. Niko ga očigledno nije poslušao.
Kako rešiti ove probleme? Pravac rešenja imamo u iskustvima drugih zemalja. I u njihovim ustavima. Recimo, u ustavu Francuske piše da su građani slobodni da veruju i da pripadaju crkvi kojoj žele. Sva imovina koju verske zajednice imaju pripada državi, ali republika je dužna da im tu imovinu ustupi na besplatno korišćenje dok je sva prava vernika republika dužna da štiti. Ništa više o tome nije rečeno ali i time se potpuno razgraničavaju dve sfere. Kod nas je taj odnos očigledno komplikovaniji.
*Sociolog religije
Mirko Đorđević
objavljeno: 24.05.2013.
