Izvor: Politika, 30.Mar.2011, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Eksperiment sa neuspešnim završetkom
Proizvedeno je nekoliko generacija udžbenika koji su pratili političke promene i težili da izraze stanovišta novih vlasti.
Da li je moguć zajednički udžbenik istorije za države nastale na tlu bivše Jugoslavije? Ili, tačnije: da li je on uopšte potreban? Ne bi li to značilo da verujemo da nastava istorije ima tako silnu moć – da je ona ta koja je zavadila jugoslovenske narode, pa da, posledično, može i da ih pomiri? Da li bi onda istorija trebalo da pripadne grupi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << eksperimentalnih nauka, da od discipline koja rekonstruiše i objašnjava prošlost, postane disciplina koja stvara sadašnjost i budućnost?
Nastavom istorije i analizom udžbenika bavim se od 1993. godine, kada je Miloševićeva vlast odlučila da zameni do tada korišćena nastavna sredstva. Od tog vremena su se, i u Srbiji i u susednim zemljama, sadašnjost i „prošlost” više puta promenile. Proizvedeno je nekoliko generacija udžbenika koji su pratili političke promene i težili da izraze stanovišta novih vlasti. Njihov cilj bio je da menjaju istorijski kontekst i da ga prilagođavaju potrebama sadašnjosti. Novim vlastima tražili su utemeljenje u prošlosti, pribavljali potrebnu tradiciju, otkrivali „idealnog pretka”. U takvim sistemima udžbenici istorije su ogledalo vremena u kome živimo, jezgrovit izraz sistema vrednosti, nacionalne i istorijske svesti koji se nameće društvu.
Zbog toga bi bilo sasvim moguće pretpostaviti da se u cilju površnog pomirenja, evropskih integracija ili predizbornih poena vrhovi vlasti donedavno zaraćenih država dogovore da se krene u avanturu zajedničkog udžbenika. Ali to bi bila još samo jedna nova manipulacija prošlošću, nova zloupotreba struke i novi dokaz da se nastava istorije i dalje razume kao prostor sa koga se đacima šalju gole političke poruke. Tako predstavljena istorija ponovo ne bi odgovarala zahtevima savremenog obrazovanja: ne bi otvorila pitanja već bi se trudila da ih, iznova, što više zatvori; ne bi širila debatu već je sužavala; ne bi razvijala kritičko mišljenje već promovisala autoritarni koncept prihvatanja diktata dnevnih potreba.
Na osnovu čega se usuđujem da sve to tako izričito tvrdim? U prvom redu zbog toga što se ni u jednoj zemlji bivše Jugoslavije školstvo nije dovoljno reformisalo, što je ono i dalje ostalo oslonjeno na staru patrijarhalnu matricu u kojoj nastavnik i udžbenik iznose neupitne istine koje je potrebno naučiti napamet, izrecitovati i dobiti peticu. Takvo školstvo jedan je od stubova svih autoritarnih ili poluautoritarnih poredaka koji se ovde, u kontinuitetu, reprodukuju dva veka. U takvim sistemima obrazovanje nema svrhu problematizovanja istorijskih pojava, razumevanja njihovog značenja, poređenja, traženja uzroka, detektovanja posledica, sagledavanja fenomena iz različitih perspektiva, ukrštanja znanja iz različitih oblasti, što su temelji modernog obrazovanja.
Taj kopernikanski preokret u razumevanju svrhe obrazovanja države bivše Jugoslavije, pa ni Srbija, nisu učinile. Zbog toga bi stvaranje zajedničkog udžbenika ponovo ispunjavalo političku svrhu i pravilo eksperiment sa poznatim, uvek neuspešnim završetkom. Cilj takvog učila ne bilo stvaranje samostalnih obrazovanih pojedinaca već reprodukovanje zadate bukvice koja decenijama ovde samo menja intonaciju – pa po potrebi čas miri, a čas zavađa. A rezultat je uvek isti: slabo znanje, neotporno na zloupotrebe i manipulacije, spremno da se preda naletu novih ideologija, pred kojima uzmaknu i činjenice koje bi se morale znati.
Zbog toga bi postupak trebalo okrenuti: umesto političkom odlukom dogovorene „nove pomiriteljske istorijske istine”, koja bi trebalo da promeni kolektivnu istorijsku svest, napraviti model školovanja koji će stvoriti obrazovane pojedince koji će analitički i kritički umeti da razumeju istorijske kontroverze. Tada bi nastava istorije mogla da postane alat za svestranije i racionalnije razumevanje sadašnjosti i sprava za izbegavanje grešaka u budućnosti. Dok je nastava istorije samo rezultat trenutnih potreba trenutnih vlasti naše društvo će ostati daleko od mogućnosti da razume vreme u kome živi.
Profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu
Dubravka Stojanović
objavljeno: 31.03.2011.
