Izvor: NoviMagazin.rs, 10.Nov.2017, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra"
Kao i u samoj Rusiji, tako i u Srbiji stogodišnjica Velike oktobarske revolucije (7. novembra 1917) oficijelno praktično nije ni spomenuta iako je poredak “socijalizma”, zasnovan na tekovinama ovog epohalnog događaja 20. stoleća, i kod nas trajao skoro pola veka.
Uopšte uzev, socijalističko razdoblje Srbije, unutar takozvane Titove Jugoslavije, kod nas se ne samo malo izučava nego i uporno potpuno nipodaštava, čak i kada je reč o elementarnoj društvenoj i privrednoj >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << modernizaciji koju je to razdoblje pokušalo da ostavi i Srbiji (ali u tome nije uspelo).
Čak ni srpski levičari, pa ni Socijalistička partija Srbije (o Vulinovoj družini ne vredi ni govoriti) izgleda da ne znaju da odgovore na pitanje – kako se postaviti prema socijalističkom nasleđu. Istina, ta partija je uzurpirala svu veliku imovinu prethodnog Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije, ali nije jasno kakav je njen današnji stav prema ideološkoj i političkoj platformi na kojoj su utemeljeni kao politička stranka. Kad su se pod Miloševićem odrekli komunizma i promenili naziv svoje stranke, nisu mnogo govorili o tome šta zadržavaju od starog idejnog kursa već su se više spremali za raspad Jugoslavije i za ratove za “srpske teritorije”, to jest za “modernu federaciju” koja će biti “jaka onoliko koliko će Srbija biti jaka”. SPS izgleda da ne muči problem svojih “identitetskih osnova”, ali on muči Srbiju.
Naime, ni na početku 21. veka nije potpuno jasno kakve “identitetske osnove” Srbija kao država promoviše kao svoje “svete temelje”. Upadljivo je dugogodišnje nastojanje da se “preskoči” jugoslovensko razdoblje Srbije (i prvo kraljevsko, i drugo socijalističko) i da se u svest mladih generacija vrati “golgota Srbije” tokom Prvog svetskog rata i njen martirski, ali i pobednički sjaj 1918. godine. Navodno, Srbija treba da se vrati na tačku kada je “žrtvovala” svoju državnost zarad oslobođenja drugih slovenskih naroda u regionu – pa da nastavi od te tačke u bolju samostalnu budućnost, kad već prema njenoj žrtvi niko nije pokazao zahvalnost. Meni se, međutim, čini da ni pokušaji da se danas ponovo beatifikuju srpski mučenici u povlačenju preko Albanije i srpski junaci sa Kajmakčalana – nema mnogo odjeka kod mladih današnje Srbije. Društvo je tako strukturirano da žrtvovanje ne vodi ka uspehu nego ka uspehu vodi pragmatizam i dinamični nacionalni vođa. Pri tome je najvažnije učiti strane jezike da bi se imala pristojna alternativa ovoj siromašnoj nesreći u kojoj živimo.
Iako taj pokušaj da se u traganju za identitetskim temeljima vratimo na Solunski front (a neki bi i do Stefana Prvovenčanog i cara Dušana) nema očekivanog odjeka kod mladih, “etničko preduzetništvo” i dalje donosi veće profite od bilo kojih drugih ideoloških ideala. Istina, kako je glavno pitanje svakog nacizma protiv koga smo, a ne za šta smo, postoje razlike između nacionalnih političkih preduzimača. Jedni i dalje istrajavaju na tome da moramo biti protiv klasičnih nacionalnih i verskih protivnika (Hrvata, muslimana, Albanaca, itd.), dok drugi preferiraju antievropejstvo. I jedni i drugi polaze od pretpostavke da se vraća “vreme nacionalizama” u Evropi, pa su “internacionalističke integracije” navodno put u državnu propast.
Spomenuta konfuzija u oficijelnoj “kulturi sećanja” (ma šta to značilo) vidi se i po olako odobrenim “licencama” za postavljanje uličnih spomenika u srpskoj prestonici (a i šire) – što je samo po sebi skandalozno. Za neke spomenike stranim državnicima znamo da su prihvaćeni zbog povoljnih finansijskih kredita, ali onaj postavljen poslednjem ruskom caru, koji je sa celom porodicom likvidiran tokom Oktobarske revolucije, predstavlja posebno bizaran slučaj jer nije poznato da je zvanična Rusija insistirala na njegovom postavljanju. To je spomenik jednoj “istorijskoj površnosti” koju su rusofili uporno utvrđivali u javnu svest Srbije – da Rusija ne bi ušla u Prvi svetski rat i u njemu propala da Srbija nije dobila objavu rata iz Beča. Istorija je, naime, dokazala da se svetski rat pripremao još pre ubistva prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu.
Kad smo već kod spomenika, mislim da nema nikakve nedoumice zbog čega je predsednik Srbije Aleksandar Vučić inicirao konkurs za izgradnju spomenika Zoranu Đinđiću, mada su njih dvojica u političkoj praksi bili na različitim stranama. Smatram da nema tog političara na vrhu vlasti koji u potaji ne sanja da se negde u budućnosti ne reinkarnira u bronzi – nakon što se u toj reinkarnaciji izređaju njegovi prethodnici. Najteže je sa onima kojima ne smeta kada spomenike počnu da dobijaju još za života.
