Izvor: Politika, 30.Apr.2012, 02:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez ključnih ideja kako popraviti stanje
Opet je napravljena razlika ni po znanju ni po socijalnom ključu, već po tome ko je osnivač univerziteta
Sama izradai predstavljanje strategije je značajan korak napred za obrazovanje u Srbiji jer je tema razvoja obrazovanja timeotvorena za razgovor. Ne samo vlast, već i različite društvene grupe će, kroz strategiju ili povodom strategije, morati otvorenije da iskažu svoje stavove nego do sada. Sam tekst strategije izgleda preobiman. Kako je reč o strategiji (tekstu visokog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stepena opštosti) preteran obim verovatno treba da nadomesti nedostatak ključnih ideja koje bi bile osnov za razvoj obrazovanja. I sâma strategija je proizvod tog istog sistema obrazovanja kojegne prikazuje u lepom svetlu, pa joj se i nedostaci mogu opravdati kao proizvod tog istog sistema obrazovanja.
Tekst na više mesta potencira loše stanje visokog obrazovanja. Konstatuje se da se naši univerziteti ne nalaze ni na jednoj svetskoj listi rangiranih univerziteta, što nemilosrdno ruši omiljenu predstavu o visokom kvalitetu našeg obrazovanja. Konstatuje se i da je kvalitet postojećeg visokog obrazovanja vrlo slab, da treba ozbiljno redefinisati standarde akreditacije, kao i da postojeća akreditacija nije obezbedila potreban kvalitet visokog obrazovanja. Predlaže se formiranje novog akreditacionog tela koje će bitisastavljeno od nezavisnih eksperata i radićepo nekim novim kriterijumima. Dakle, sve ovo do sada nismo imali, pa se ne može izbeći pitanje na šta smo potrošili vreme i novac u prethodnoj akreditaciji. Strategija, očito, planira novu akreditaciju po drugačijim kriterijumima i pred drugim institucijama, ali svejedno konstatuje da nema sigurnog načina da se obezbedi kvalitet visokog obrazovanja. Ne postoji metod koji će naterati univerzitete da uspostave i održavaju visoke kriterijume koji bi obezbedili kvalitet. Time nam strategija samo kaže da prethodna akreditacija nije bila dobra, ali da ni nova neće biti mnogo bolja. Tako su nam pisci na više stotina strana teksta konačno saopštili da nemaju ideje kako popraviti stanje, što teško može biti prihvatljiva strategija.
Glavne „poluge“ poboljšanja,prema strategiji,su: eksterna i interna kontrola kvaliteta i tržište, tj. dogovori sa poslodavcima. Za eksternu kontrolu kvaliteta postoji problem što ona ne može da prati kvalitet realizacije, već može samo da ocenjuje kvalitet programa („papira“), što je već pokazala prethodna akreditacija i kontrola kvaliteta. Od unutrašnje kontrole („samovrednovanja“) to se još manje može očekivati jer da je reč o dobromnačinune bi ni bilo potrebe uvoditi eksternu proveru.
Pomalo iznenađuje iočekivanje sporazumevanja između poslodavaca i ustanova visokog obrazovanja. Kao da ponovo čitamo ideje o usmerenom obrazovanju, društvenom dogovaranju i samoupravnom sporazumevanju. Dakle, svaki univerzitet će se sa svim poslodavcima dogovoriti kakve studijske programe da sačini, onda će obezbediti nastavnike za njih, zatražiti akreditaciju i kroz pet, šest ili sedamgodina dati poslodavcima baš ono što im treba. Da li je na to potreban komentar?
I kada je reč o finansiranju, priča je ista. Na početku se konstatuje da postojeće finansiranje nije dobro organizovano,ni po ključu uspešnosti, ni po socijalnom ključu. Govorise odiskriminacijiprivatnih univerziteta i o nespremnostidržave da kontroliševisokoškolske ustanovečiji je osnivač država. Ipak, u predlogu mera opet je napravljena razlika ni po znanju ni po socijalnom ključu, već po tome ko je osnivač univerziteta (prema obliku svojine). Predlaže se da se potpuno finansira školovanje samo studenata univerziteta čiji je osnivač država, sa malom pomoći privatnim univerzitetima, što znači da država i dalje ne misli da subvencionira po kriterijumu delatnosti, već po kriterijumu subjekata. Pominje se i kategorija „profitne ustanove“, što pokazuje da pisci (verovatno zahvaljujući obrazovanju) nisu raščistili s nekim kategorijama. Ustanova ne može biti profitna, jer onda ne bi bila ustanova, već privredno društvo ili preduzeće.
Šta god pisalo u strategiji, interesne grupe će, svakako, činiti ono što im odgovara. Ipak, u strategijije izrečeno ponešto od onoga što govori o vremenu i samim autorima, ali to je i dokument koji će služiti kao referentni materijal za praćenje promena u obrazovanju.
Rektor Univerziteta Union, Beograd
Zlatko Stefanović
objavljeno: 30.04.2012.
