Izvor: Kurir, 31.Okt.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SAHRANJENI MAJA I OBRADOVIĆI
Studentkinja Maja Gostić i tročlana porodica Obradović, mučki ubijeni pre četiri dana u Žarkovu, pokopani na groblju Orlovača i u Velikom Selu
BEOGRAD - Na Orlovači i seoskom groblju u Velikom Selu juče su sahranjena tela Maje Gostić (20) i porodice Obradović - Zorana (48), Dragice (43) i Željka (22), u koje su pre četiri dana i dalje nepoznate ubice ispalile najmanje 54 metka, koliko je čaura, kako saznajemo, pronađemo u iznajmljenom stanu u Žarkovu. Mučki su lišeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << života njih četvoro, a kako nezvanično saznajemo od rodbine, i nerođena beba, jer je Maja bila u drugom mesecu trudnoće, pa je njena i Željkova svadba bila planirana za mart!
U nepreglednoj koloni mahom mladića i devojaka, juče je u podne na groblju Orlovača sahranjena studentkinja Maja Gostić. Tužna povorka i lelek najbližih, prisutni nemo posmatraju oca Slobodana, sestru Aleksandru i i neutešnu majku Tanju, koja se još koji put upinje da dodirne pogrebna kola u kojima je Majino nepomično telo. Od te scene jednoj ženi iz bliske rodbine pozlilo je, pa joj pomoć ukazuju lekari Hitne pomoći.
Kolona Majinih školskih drugova iz naselja Bele vode, srednje škole i Više poslovne škole ide ka njenom grobu bez reči i često zastaje. Tuga neprebolna.
Samo dva sata kasnije, u palilulskom Velikom Selu sve je stalo, sem u Beogradskoj ulici, gde se ćutke u kući Antonijevića odaje poslednja pošta njihovoj Dragici, njenom mužu Zoranu i unuku Željku. Dragica ja tu odrasla uz sad neutešnu majku Rajku, oca Božu, brata Ljubišu i stotine rođaka, prijatelja i poznanika Velikoselaca. Opelo se najpre održava u velikom dvorištu porodičnog doma, pa povorka kreće ka mesnoj crkvi i groblju, kakav je ovdašnji običaj.
Od retkih komšija koji bi i nešto rekli, saznajemo da je deda Boža spremao i plac da zida kuću za njegova čeda, unuka Željka i buduću snajku Maju. Svadba da se pamti, spremana je za mart. A sad tužna povorka, crnja ne može biti. Dva crna kovčega i jedan beli odoše na velikoselsko groblje. Da se zemlja otvori i nebo rasplače, jer veću tugu još od 1945. godine ne doživeše, kako spominju komšije Antonijevići. Da se nikom ne ponovi.
