Izvor: Politika, 12.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Blage kazne za pedofile
Ko još u Srbiji ne zna za izraz: "Odrobijaću ga!". Više vodimo računa o optuženima i njihovim pravima, a malo obraćamo pažnju na žrtve krivičnih dela i njihove porodice. Kaznena politika u Srbiji jeste blaga, a uz to je i veliki broj onih koji ponove krivično delo kada izađu iz zatvora. Procenat recidiva u Srbiji je čak 65 odsto. To znači da se samo kod 35 odsto osuđenika postigne svrha kažnjavanja, dok ostali bar jednom ponove krivično delo kad izađu iz zatvora.
Ovo za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << "Politiku" iznosi dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, povodom naše teme da su sudovi u 62 odsto slučajeva teških ubistava, tokom protekle tri i po godine, izrekle kazne ispod zakonskog minimuma od deset godina zatvora.
– Taj podatak je, na žalost, tačan i zato se ne slažem se tezom da je problem u zakonu, odnosno u visini propisanih kazni, već bih pre rekao da je problem u sudskim odlukama. Kada je reč o pedofilima, na primer, tačno je da je za krivično delo "nedozvoljene polne radnje" propisana kazna do tri godine zatvora i da sudovi zbog toga ne mogu da izriču pet godina, kako je navela predsednica Vrhovnog suda, ali zašto onda sudovi nikada ne izriču tu maksimalnu kaznu od tri godine nego kaznu od godinu ili dve godine zatvora – pita prof. dr Milan Škulić.
– Ili, primer silovanja, kaže naš sagovornik – za osnovni oblik ovog krivičnog dela, ako nije imalo za posledicu teške telesne povrede, smrt ili trudnoću i ako žrtva nije maloletna, propisana je kazna od dve do deset godina zatvora. Odbrana će istaći neke olakšavajuće okolnosti za optuženog i prvostepeni sud će izreći, recimo, osam godina zatvora, jer se gotovo nikada ne izriče maksimalna kazna. Branilac podnosi žalbu i traži smanjenje kazne, pa Vrhovni sud preinačuje kaznu na šest godina. Tada optuženi ima pravo da podnese zahtev za vanredno ublažavanje kazne i podnosi medicinsku dokumentaciju o nekoj bolesti, pa Vrhovni sud, po ovom vanrednom pravnom leku, ublažava kaznu na pet godina zatvora. Posle polovine izdržane kazne, osuđeni ima pravo da traži uslovni otpust. Uz njegovu molbu, zatvorska služba prilaže ocenu o njegovom dobrom vladanju i mišljenje da je postignuta svrha kažnjavanja, i ako sud pozitivno odluči o toj molbi onda ovaj osuđenik izlazi iz zatvora posle dve i po godine od dana kada mu je određen pritvor, jer se i vreme provedeno u pritvoru uračunava u kaznu.
– Kada se nađe na slobodi, postoje velike šanse da isti taj osuđenik ponovo izvrši silovanje, da se nađe među onih 65 odsto povratnika – kaže dr Škulić.
Istina je, potvrđuje on, da statistika može da iskrivljuje stvarnost i da treba u svakom pojedinačnom slučaju videti zašto je nekom izrečena kazna bliža zakonskom minimumu ili je čak ublažena ispod tog minimuma i kakve su to olakšavajuće okolnosti uticale na takvu kaznu, ali statistika ipak nešto govori.
– Na primer, statistika kaže da je najmanje povratnika među maloletnicima, a u stvarnosti je upravo obrnuto. To je zato što oni bivaju osuđeni kao maloletni, a kada izađu iz zatvora i ponovo izvrše krivično delo tada su već punoletni i kao takvi ulaze u statističke podatke. Zvanična stopa recidiva kod maloletnika je zapanjujuće malih 18 odsto, ali to je školski primer čiste statističke laži. Smatra se da čak 80 odsto onih koji su prvo krivično delo učinili kao maloletnici nastavljaju da se sukobljavaju sa zakonom kad postanu punoletni – objašnjava dr Škulić.
Treba imati u vidu i da je podatak o velikom procentu blagih i ublaženih kazni u Ministarstvo pravde došao iz Republičkog javnog tužilaštva, jer tužilaštvo je stranka u postupku pred sudom, koja obično predlaže najstrožu kaznu za najteža krivična dela dok odbrana, kao druga stranka u postupku, istovremeno predlaže oslobađajuću presudu.
Iznenađuje, međutim, činjenica da Vrhovni sud Srbije, kao najviši sud, ne vodi statistiku o izrečenim konačnim kaznama za pojedina krivična dela, naročito kada je reč o teškim ubistvima. Profesor Škulić kaže da su statistike o tome parcijalne i nesistematizovane, jer ih vode policija, tužilaštva, sudovi i ministarstvo, uglavnom svako za sebe. Bilo bi neophodno da se svi podaci o kaznenoj politici nađu na jednom mestu, uz saradnju svih institucija u lancu krivičnog gonjenja. Tada bi bilo moguće dobiti pravu sliku o politici kažnjavanja koja bi onemogućila da sudovi, tužilaštva i ministarstvo demantuju jedni druge.
[objavljeno: ]
