Izvor: Politika, 09.Mar.2015, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak otpisane teme
Grci ponovo zahtevom za naplatu ratnih reparacija kucaju na zatvorena berlinska vrata
Grčka je iznova lansirala u medijsku i političku orbitu gotovo sasvim zaboravljenu, a za Nemce krajnje neugodnu, i poodavno, ubeđeni su, ugašenu temu – ratne reparacije. Reč je o zemlji koja je najčešće, a to znači bar nekoliko puta, „podsećala” Nemačku na njene neizmirene obaveze proizašle iz Drugog svetskog rata.
Ne bez razloga. I po istraživanjima nemačkih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istoričara, Grčka je, izuzimajući slovenske zemlje, pretrpela najveća stradanja i gubitke u ovom ratu: samo od posledica gladi, prouzrokovane nemilosrdnim pljačkanjem svega što se moglo uzeti od strane Vermahta, umrlo je 1941. više od sto hiljada ljudi. Hiljade civila likvidirano je, streljano ili obešeno, u znak odmazde za napade grčkih partizana. U Aušvic je, bez povratka, poslato 50.000 grčkih Jevreja. Uništavana su čitava naselja. I, na kraju, s povlačenjem nemačkih snaga, u vazduh su dignuti svi železnički mostovi. U tom strašnom „inventarisanju” našao se i (beskamatni) zajam koji je grčka centralna banka bila prinuđena da „odobri” nacistima.
Na sva grčka podsećanja, i zahteve da se o reparacijama bar razgovara, usledilo je uvek resko nemačko „najn”. Samo jednom je, navodno, s te strane stigao bar mali nagoveštaj spremnosti. Po svedočenju jednog grčkog ministra, tvorac (zapadno)nemačkog „privrednog čuda” kancelar Ludvig Erhard bio je spreman da izađe u susret grčkim zahtevima. Nema, međutim, u nemačkim arhivima, uglavnom već otvorenim, ni traga o tome.
Grci su i pet godina posle nemačkog ujedinjenja zvanično podsetili Berlin na neispunjene obaveze: preko njihove ambasade predata je nemačkom ministarstvu spoljnih poslova nota sa zahtevom da se, konačno, otvore pregovori. Promptno je odbijena, s obrazloženjem da za to više nema pravnog osnova.
Atina se, očigledno, nikad nije pomirila s tim. Pre neku godinu formirana je čak komisija stručnjaka koja je trebalo da ispita pravne i druge mogućnosti za otvaranje ove teme. Njen rad je, po svemu sudeći, „potopila” dramatična kriza koja ne prestaje da potresa zemlju: njenim maleroznim liderima bilo je očigledno neugodno, i nemoguće, u isto vreme ljutiti i moliti (pre)moćnu Nemačku, sudbinski važnog partnera. Ne samo kao najvećeg poverioca.
Ohrabrio se da to učini, u svom revolucionarnom zanosu, grčki „Če”: Aleksis Cipras je u toku izborne kampanje lansirao ovu temu kao „istorijsku obavezu”. Govorio je: to je moralna obaveza prema grčkom narodu, prema istoriji, prema svim drugim narodima koji su se borili i krvarili protiv nacizma. „Naša istorijska obaveza jeste da zahtevamo od Nemačke ratne reparacije i vraćanje prinudnog zajma koji su nacisti uzeli od okupirane Grčke.”
Podsećanje na „istorijsku obavezu” pratila je i precizno određena suma: Nemačka duguje Grcima, po novom računu, 162 milijarde evra. Astronomska svota. Premala da se pokrije još „astronomskiji” grčki dug (preko 330 milijardi evra), ali bi, nesporno, mogla da bude spasonosna, da nije – račun bez krčmara.
Opet je, naime, usledilo ono resko nemačko „najn”. Za nas je, uzvratio je smesta nemački ministar privrede – uz to vicekancelar, šef Socijaldemokratske partije, zakleti antinacista: raskinuo je s ocem zbog njegove nacističke prošlosti – Zigmar Gabrijel, ta tema definitivno skinuta s dnevnog reda okončanjem pregovora o nemačkom ujedinjenju u formaciji „4 plus 2”, četiri sile – ratne pobednice i, tada još postojeće, dve nemačke države.
To pozivanje na „4 plus 2” glavni je povod za nastanak ovog teksta. Šta se, u kontekstu teme „reparacije” zaista događalo, i dogodilo, u ovim pregovorima, koje sam izbliza pratio kao tadašnji stalni dopisnik „Politike” iz Bona?
Iz medija se tada moglo zapaziti da se zapadnonemački kancelar Helmut Kol, koji je diktirao siloviti tempo nemačkog ujedinjenja, od časa kad je naslutio Gorbačovljevo „zeleno svetlo”, grdno pribojavao mirovne konferencije s mnogo učesnika za stolom – računalo se da bi moglo biti preko pedeset „pretendenata”.
Iz više razloga. Takvi „glomazni” skupovi su obično nepredvidljivi, mogu dugo da traju, a Kolu se žurilo. Jedan od važnih razloga, po svemu sudeći, iako se s tim javno nije baratalo, bile su – reparacije.
U „vazduhu” se osećalo da bi ova, za Nemce krajnje delikatna, i neugodna, tema neizostavno bila potrgnuta: na Londonskoj konferenciji pedesetih godina ostavljeno je da se o ratnom obeštećenju odlučuje posle „mirovnog ugovora” s Nemačkom.
Pokrenuta je grozničava diplomatska aktivnost da se, po svaku cenu, spreči za Nemce nepovoljan „scenarij”. I očigledno uspešna, bar kad je reč o „izbacivanju iz igre” ideje o mirovnoj konferenciji: Kolu i Genšeru je „laknulo” kad im je saopšteno da „velika četvorka” želi pregovore u „užem krugu”.
Ostalo je da se, takođe po svaku cenu, „precrtaju” bar još dve stavke: da se u završnom dokumentu ne barata s pojmom „mirovni ugovor” i ne spominju – reparacije.
„Špigl” je nedavno, uvidom u (još) tajna dokumenta, i diplomatska preganja iza scene utvrdio da to nije išlo baš lako, ali samo s – Moskvom. Džordž Buš (stariji) i Fransoa Miteran odmah su prihvatili nemačke argumente, učinili su to i Britanci – uprkos činjenici da je Margaret Tačer bila žestoki protivnik nemačkog ujedinjenja. Ostalo je da Genšer „lomi” tadašnjeg sovjetskog šefa diplomatije Gruzina Eduarda Ševardnadzea. I uspeo je: ubedio ga je da „mirovni ugovori” kao pojam pripadaju (pra)davnim vremenima.
Ono što je usledilo kao završni dokument o takozvanim spoljnim okolnostima nemačkog ujedinjenja imalo je snagu mirovnog ugovora, iako je izbegnuto da se tako imenuje kad je reč o definitivnoj saglasnosti „četvorke” s činom ujedinjenja. Izostankom te reči konačno je skinuta, tvrde u Berlinu, pravna podloga za potezanje reparacija.
Da li zaista? I u samoj Nemačkoj ima onih koji veruju da je konačno skidanje s dnevnog reda ove teme „pravno problematično”. Grci bi, pred zatvorenim berlinskim vratima, mogli da se okrenu Hagu, Međunarodnom sudu pravde. Ostaje još neizvesno da li će Cipras to učiniti s velikim (i politički zapaljivim) izbornim obećanjem i – onom „istorijskom obavezom”.
Miroslav Stojanović
objavljeno: 09.03.2015.
