Izvor: Politika, 08.Okt.2010, 23:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova formula za smanjene izdatke
Penzioneri eventualno mogu da očekuju da će se njihova realna primanja na godišnjem nivou uvećavati tek za nekih jedan ili 1,5 odsto
Jedna od najosetljivijih reformskih tema poslednjih decenija, sa kojom se suočavaju i razvijene zemlje i zemlje u tranziciji, jestepitanje promena u penzijskom sistemu. Samo u poslednjih nekoliko meseci burno se protestovalo u Grčkoj i Francuskoj, a protesti se održavaju i u Srbiji. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Za razliku od Francuske i Grčke, koje su promenama u svojim penzijskim sistemima pristupile u kontekstu svetske finansijske krize i sa izvesnim zakašnjenjem u odnosu na druge razvijene zemlje, Srbija se s reformama u ovoj oblasti suočava gotovo u kontinuitetu u poslednjih desetak godina. I koliko god da su zakonske promene u pojedinim periodima bile suštinske ili samo parametarske, dva pitanja su najviše privlačila pažnju javnosti – pomeranje starosne granice za penzionisanje i način usklađivanja penzija. Tako je i danas.
Nova zakonska rešenja predviđaju postupno pomeranje minimalne starosne granice za oba pola i promenu pojma punog staža za žene. Menjaju se dakle uslovi penzionisanja samo za one koji se penzionišu po osnovu tzv. punog staža. Za one koji u penziju odlaze po osnovu starosne granice (60 godina za žene i 65 godina za muškarce, uz minimalni staž od 15 godina) po novom zakonu se ništa ne menja.
Promena pojma punog staža za žene znači da će žene da bi dostigle „pun” staž morati da rade 38, a ne 35 godina. To je još uvek povoljnije rešenje nego za muškarce koji, da bi se penzionisali po osnovu staža i zaradili „punu” penziju, moraju da rade 40 godina. Predloženo rešenje se dakle kreće u pravcu izjednačenja položaja muškaraca i žena u penzijskom sistemu, više odgovara pojmu osiguranja kao takvom i približava se rešenjima koja su prihvaćena i u drugim zemljama.
Istovremeno, minimalna starosna granica prilikom penzionisanja po stažu se za oba pola sa 53 godine postepeno podiže na 58 godina. U realnosti ova promena pogađa samo žene koje su, na primer, počele da rade sa 18 godina i koje će da ispune uslov punog staža (od 38 godina) sa 56 godina, a neće moći da odu u penziju još dve godine, dok ne napune 58. Više je dakle imalo smisla da se minimalna starosna granica pomeri na 56 godina, ili još bolje da se dozvoli ranije penzionisanje po osnovu staža, ali uz izvesno smanjenje penzije.
Zbog izuzetno teške situacije na tržištu rada za starije, još spornije pitanje u ovom bloku je međutim ono koje se tiče daljeg pomeranja starosne granice prilikom sticanje prava na porodičnu penziju (sa 50 na 53 godine za žene i sa 55 na 58 godina za muškarce). Bilo je moguće da se starosna granica zadrži na postojećem nivou za bračne partnere koje je korisnik (osiguranik)tokom života izdržavao (na primer žene – domaćice koje nikada nisu radile), a da se produženje starosne granice odnosi samo na druge korisnike prava na porodičnu penziju (na primer, žene koje žele da napuste sopstvenu i pređu na većuporodičnu penziju).
Način indeksiranja penzija svakako je drugo bolno pitanje reforme penzijskog sistema, jerdirektno utiče na ekonomski položaj čitave penzionerske populacije. Za razliku od aktuelnog zakona koji podrazumeva indeksiranje penzija samo sa troškovima života, novo zakonsko rešenje je za penzionere nešto povoljnije. Prema predlogu novog zakona, ukoliko raste bruto društveni proizvod, u narednim godinama će penzije da rastu i preko porasta troškova života, odnosno inflacije. U prve dve godine rast BDP-a će svakako imati uticaj, a u budućnosti uslov je da on bude većiod četiri odsto na godišnjem nivou. Formula u kojoj na rast penzija utiče porast BDP-a prevedena u stvarni život znači da penzioneri eventualno mogu da očekuju da će se njihova realna primanja na godišnjem nivou uvećavati tek za nekih jedanili 1,5 odsto.
Nova formula za usklađivanje penzija svakako će omogućiti da se izdaci za penzijesmanje na zacrtanih (spornih) deset odsto BDP-a prema novom zakonu o budžetskom sistemu. Pitanje je međutim koliko su na duži rok ovakva rešenja održiva, kao što to u pogledu indeksiranja nije bilo nijedno zakonsko rešenje od 2001. godine. Nerealno je i prihvatanje zahteva sindikata da penzije ne smeju da padnu ispod 60 odsto prosečne plate. Ovakav zahtev u osnovi znači da se penzije usklađuju sa rastom zarada, a takvo rešenje jednostavno predstavlja preveliko opterećenje za Srbiju i ne postoji ni u jednoj zemlji sa održivim penzijskim sistemom.
*Centar za liberalno-demokratske studije
Gordana Matković
objavljeno: 09/10/2010
Pogledaj vesti o: Formula 1
