Izvor: Politika, 14.Mar.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koaliciona podela straha
Savez dosadašnjeg iračkog premijera ide ka izbornoj pobedi, ali predstoje neizvesni pregovori o vladi koji Irak uvode u tešku neizvesnost
Rezultati iračkih parlamentarnih izbora još se prebrojavaju, a premijer Nuri al Maliki, ohrabren dosadašnjim rezultatima, već traga za formulom koalicione vlade koja će upravljati zemljom dok se Amerikanci pripremaju za povlačenje.
Iako poslednja prebrojavanja ukazuju da su Iračani skloniji Malikijevoj umerenoj koaliciji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šiita, sunita, Kurda, hrišćana i nezavisnih nego rivalskim grupacijama koje Bagdad usmeravaju prema Iranu, odnosno Saudijskoj Arabiji, biće to mučan posao.
Kao i na izborima 2005, tri najveće zajednice – šiiti, suniti i Kurdi – glasali su svako po svom.
Preliminarani rezultati ukazuju da je u Bagdadu, koji nosi petinu od 325 mesta u parlamentu, Malikijeva koalicija Stanje zakona ispred umerenog i sekularnog šiitskog saveza Irakija i šiitskih fundamentalista Iračke nacionalne alijanse (INA) bliske Teheranu.
Gradeći popularnost na ličnim simpatijama i kontroli nad godišnjim budžetom od 60 milijardi dolara, Maliki je prvi na nacionalnom nivou. Irakija je druga a INA treća. Maliki zasad vodi u pet od 11 (od ukupno 18) provincija u kojima su glasovi delimično prebrojani.
Da li je to signal da su Iračani zamoreni spoljnim igrama i da pokušavaju da ih se oslobode?
Premijer Maliki, pripadnik šiitske većine, pre godinu dana je ušao u konflikt sa svojom izbornom bazom pokušavajući da obezbedi podršku sunita i nearapskih Kurda, čime je stvorio mnogo protivnika. Šiiti ga optužuju da cepa njihove glasove. S Kurdima, bez kojih nema koalicije, sukobio se oko kontrole izvora nafte.
Ukoliko Maliki uspe, bez obzira na njegove zdravstvene tegobe i na više od 2.000 već podnetih žalbi na regularnost izbora, bio bi to dokaz da Iračani ne žele da ih vode ekstremni verski, etnički ili plemenski lideri. Pitanje je da li on to može jer je izvesno da će morati da angažuje barem dva-tri partnera kako bi formirao kabinet.
Da li će se okrenuti Ahmedu Šalabiju, nekadašnjem entuzijasti američke invazije koji je svoj šiitski religiozni savez u međuvremenu usmerio prema Teheranu?
Ili će morati da zaboravi na žestoke kritike sekularnog šiita Ijada Alavija koji Irak želi da „integriše u arapski sistem”, da ga odvuče od iranskog i približi saudijskom uticaju? Imajući u vidu da 60 odsto od 19 miliona birača čine šiiti a 20 odsto Kurdi, Alavijev izborni uspeh je veoma ograničen.
Tokom proteklih sedam godina Irak je svašta preživeo: invaziju i stranu okupaciju, uporan otpor, sektaške konflikte, raspad infrastrukture, bekstvo miliona stanovnika u susedne zemlje. Ono što se događalo u međuvremenu u svakoj normalnoj zemlji takođe bi bila drama.
Iračani su posle naporne i krvave kampanje 7. marta izašli na izbore očekujući da se nova vlast posveti stabilizaciji zemlje i prestanku nasilja i svakodnevnih patnji.
Izazovi koji neposredno predstoje mogu da se pokažu kao još žešći. Da li će irački lideri pokazati zrelost, i efikasnost, kako bi se formirala nova vlada ili će se mesecima natezati oko premijerskog i ministarskih položaja i nebuloznog pitanja da li su izabrani kandidati povezani sa BAAS strankom pogubljenog Sadama Huseina – čime bi Irak ušao u postizborni haos.
Rizici su realni. Sudeći po poslednjim događajima, perspektive su sumorne. Amerikanci mogu da ponavljaju da se radilo o „istorijskim izborima”, ali njihov legitimitet – istorijski ili ne – ozbiljno se potkopava.
Izborna komisija diskvalifikovala je 55 mahom sunitskih kandidata čija su imena bila na sekularnim i nacionalističkim listama. Odluka komisije, na čijem je čelu niko drugi nego Šalabi, isti onaj koji je zbog bliskosti sa BAAS-om hteo da diskvalifikuje čak 500 kandidata, ne samo da otežava formiranje nove vlade, već rizikuje da izoluje manjinske sunite koji su potpuno bojkotovali izbore 2005. godine.
Iračani svakako ne žele da se vrate u tragične dane 2006-07. kada je nasilje odnosilo 3.000 života mesečno. Kada su se, po rečima predstavnika za štampu američke vojske, „svakog jutra budili s novom stotinom leševa u reci”.
Problem s kojim je danas suočen Irak više nije nasilje koje splašnjava poslednje tri godine, već politička i korupcionaška kultura zemlje koja objašnjava zašto se zemlja između Tigra i Eufrata, prebogata naftom, po podacima Svetske banke, nalazi tek na 162. mestu po dohotku po stanovniku.
Vladine institucije ne funkcionišu, birokratija je korumpirana, javni servisi su uništeni. Manje od četvrtine Iračana ima dovoljno struje i odgovarajuću zdravstvenu zaštitu.
Nema opipljivih rezultata šest godina pošto je Iraku oprošten najveći deo njegovog ogromnog spoljnog duga, kada su Iračani pokušali da veruju u nov početak posle decenija košmara Sadamove autoritarne vlasti.
Zato je sasvim realan strah da natezanje oko 55 diskfalifikovanih kandidata, ili očekivano dugo licitiranje o sastavu nove vlade, mogu da otvore vrata obnovi svih vrsta sukoba fragmentisanog Iraka: šiita i sunita, Arapa i Kurda, sekularnih, sektaških.
Iračko društvo je, kao i mnoga druga, izloženo različitim ideološkim strujama i političkim senzibilitetima, socijalnim podelama, etničkim i verskim grupacijama, plemenskim tradicijama. Problem je nespremnost na dijalog.
Zašto? Objašnjenje se krije u reči strah. Iračani su generacijama rasli u strahu od svemoćnog Sadama, njegove vojske i moćne tajne policije. U strahu od plemenskih i verskih vođa, od inovacija, spontaniteta i promena koji ih je terao da prihvataju uniformnost i da se pokoravaju autoritetu.
Amerikanci su im obećavali demokratiju i prosperitet donoseći još veći haos. Barak Obama već ove godine povlači svoje borbene trupe a naredne sve vojnike, prepuštajući lokalnim iračkim vođama da se izbore sa izazovima borbe za uticaj između Teherana i Rijada i s transformacijom teško pritisnutog iračkog društva.
Kako stvari izgledaju u prvim danima posle izbora, iračka politička elita je deo problema, a ne njegovog rešenje.
Boško Jakšić
[objavljeno: 15/03/2010]
Pogledaj vesti o: Formula 1
