Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Jun.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Loptica skočica
Loris Karijus je nehotice izrastao u simbol svetske košmarne politike. Dva puta je u finalu Lige šampiona golman Liverpula imao loptu u rukama i mogao da s njom radi šta mu se prohte u korist svog tima, ali je prema njoj toliko samopouzdano i loše postupao, da je ona, takoreći osvetnički podrugljivo, oba puta uskakutala u njegovu mrežu, pa on snosi najveće “zasluge” za trijumf rivalskog Real Madrida (3:1)...
>> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << />
Slična kontraproduktivnost ispoljava se i na globalnoj strateškoj sceni. Potezi lidera u odbrani sopstvenog gola sve češće donose poene protivniku, a ujedno izazivaju brigu – kuda sve iz njihovih ruku može da se zakotrlja cela planeta, koja je takođe nekakva lopta.
Parolom “Amerika na prvom mestu” Donald Tramp je, na primer, smanjio prestiž svoje zemlje i otvorio prostor za povećani uticaj Kine i Rusije iako ih je označio kao revizionističke sile koje podrivaju SAD. A zalaganje za poštovanje međunarodnog prava pomenute dve sile same su osporile – Moskva amputacijom dela Ukrajine, a Peking širenjem po spornim pacifičkim grebenima. Istovremeno, sve te tri sile kao da sinhronizovano, u međusobnom nadmetanju, u drugi plan bacaju Zapadnu Evropu, čija je Unija i dalje najmirotvorniji i socijalno najuravnoteženiji deo sveta iako već neko vreme prosto ne zna šta bi sa samom sobom.
Kuda to ide svet? Ako, kao neupućeni, kažete da ne znate, bićete prvi put izjednačeni sa ekspertima. Ni oni nisu sigurni na šta će izaći sve ovo što doživljavamo.
Zapali smo u fazu mnogobrojnih neizvesnosti i pretnji, bez presedana u novijoj istoriji, sugeriše američki diplomatski veteran Ričard Has u Njujorkeru. Neizvesnostima doprinose i izjave državnika.
Najavljeni samit Trampa i severnokorejskog vođe Kim Džong Una ide u stilu, što bi se ovde reklo, “mož' da bidne, ne mora da znači”. Te biće ga, te neće, pa hoće.
U iščekivanju da ta dva lidera dokažu da nisu skloni iracionalnim postupcima, kakvim su jedan drugom donedavno priprećivali, analitičari upozoravaju da će se kao najveći problem u tom eventualnom dijalogu 12. juna u Singapuru ispostaviti tumačenje obojici omiljenog izraza “denuklearizacija Korejskog poluostrva”. Tramp će, pretpostavlja se, insistirati da se Pjongjang brzo odrekne kompletnog atomskog arsenala, što će Kimu biti neprihvatljivo jer upravo u tom naoružanju vidi garanciju da njegova zemlja neće biti napadnuta...
Po svemu sudeći, proces denuklearizacije potrajaće godinama. Možda čak deceniju i po, procenili su stručnjaci u Njujork tajmsu.
U međuvremenu je došlo i do zabune koja je mogla proces da vrati na ivicu rata. Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton nedavno je predložio “libijski scenario” za severnokorejski slučaj.
Mislio je na svojevremeni pristanak Muamera Gadafija da se, za ublažavanje sankcija i normalizaciju odnosa, odrekne nuklearnih programa, ali je Tramp predlog shvatio kao poziv da se i Pjongjangu pripreti rušenjem režima kakvo se 2011. dogodilo u Tripoliju. U razumljivom uzburkavanju strasti postalo je jasnije samo jedno – da Kim traži garancije da ni njegova zemlja ni on neće proći loše kao Libija i Irak i njihove vođe kad su odustale od nuklearnih ambicija.
Ishode zapetljancija je doista sve teže predvideti. Američko raskidanje međunarodnog nuklearnog sporazuma sa Iranom deluje kao upozorenje Pjongjangu da ne veruje u reč Vašingtona iako ovaj insistira na potpisivanju dogovora.
U opticaju su, pritom, i dve oprečne teorije. Prema jednoj, izostanak jasne strategije, pogotovu velikih sila, ali i manjih aktera, stvara konfuziju koja povećava svakojake rizike, od rata do ekonomskih sunovrata, predočava komentator Vol strit džornala. Prema drugoj, koju je izneo autor u Forin afersu, dugoročno planiranje je precenjeno jer su savremena kretanja promenljiva i strategiju treba prilagođavati u skladu s prevladavajućim ubrzanim krivudanjima.
Prema prvoj, ne piše nam se dobro jer vlada opšta nestašica jasne strategije. Prema drugoj, ništa bolje – retko ko stiže da se prilagodi munjevitim vrludanjima u kojima, samo najupadljivije, prednjači Tramp.
Njegovim egzibicijama mogla bi da konkuriše dosetka predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska da Zapadni Balkan jeste mali, ali da mu problem u priključivanju EU predstavlja okolnost što je u “problemima po stanovniku znatno veći od Nemačke i Francuske zajedno”. Nije u tom trenu imao povoda da pomene Italiju, čije posrtanje, prema uvodničaru Špigla, predstavlja “nuklearnu bombu” za zonu evra, a po drugima preti i da balkanizuje EU...
Ali, vratimo se “loptici skočici”. Povezala je Beograd i Rim. U obe prestonice je u temu dana poskočio izbor ministra finansija.
Tamo je predsednik Serđo Matarela odbio evrofobičnog kandidata, zbog čega se povukla cela lista evroalergične koalicije, što je navelo na slutnju da slede novi izbori. Ovde je pak izabran Siniša Mali, uz obrazloženje g. Palme da će mu posao biti lak jer uz njega ima “Zidana i Ronalda u vidu Aleksandra Vučića koji (mu) stvara uslove”.
Pomenuti tandem je Real doveo do titule prvaka Evrope. Ali, budimo realni – ni njihov fiktivni spoj u Palminoj verziji nije nas doveo blizu vrata Evrope, koja čuvaju mnogo bolje ruke od onih Lorisa Karijusa...
Pogledaj vesti o: Liga Šampiona
