Izvor: Blic, 10.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sudije na ispitu
Sudije na ispitu
Jedna od lokalnih legendi Palerma i čitave Sicilije jeste žena koja je davnih godina svedočila protiv mafije i uspela da doživi duboku starost, te da umre prirodnom smrću. Nije pripadala klanovima i bila je zdrava kao dren. Dan-danas se na Siciliji prepričava njena izjava da joj je zdravlje bilo ugroženo samo jednom u životu, onda kada je svedočila protiv mafije. Ostali, zbog toga i veoma retki svedoci protiv mafije nisu bili njene sreće i likvidirani >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su. A svi oni koji su prihvatili zavet ćutanja, sami pripadnici mafije, dugo nisu ni pomišljali da ga prekrše.
Ipak, uspesi koje je italijanska država postigla u poslednjih petnaestak godina u obračunu sa organizovanim kriminalom u velikoj meri se pripisuju korišćenju iskaza članova kriminalnih bandi rešenih da progovore pred policijom i na sudu. Za samo dve godine, na samom početku 90-ih, iskazi 'pokajnika' Tomaza Bruskete, Salvatorea Kontorna i Antonija Kalderonea zavili su u crno mnoge mafijaške familije. Tada je zbog zločina mafijaškog tipa uhapšeno preko 2.000 lica, a učešće mafijaša u zatvorskoj populaciji Italije poraslo je sa 13 na celih 45 odsto.
Ova trojica relativno visoko kotiranih mafijaša koji su prekršili omertu (zavet ćutanja nad kojim je unutar mafije zaprećena obavezna smrtna kazna) dobili su od države veoma ublažene kazne za dela koja su sami izvršili i zaštitu u zatvoru i nakon izdržavanja kazne. Onima koji su blage kazne već izdržali gubi se svaki trag.
Italijanska država je 'pokajništvo' široko koristila 70-ih godina prošlog veka u obračunu sa teroristima iz 'crvenih brigada'. Međutim, već tada je bilo prigovora i javnosti i iz stručnih krugova što se 'pokajnicima' zbog kooperativnosti sa vlastima daju blage kazne za često veoma teška krivična dela.
Prigovori su ponovljeni kada su zbog 'pokajništva' favorizovani mafijaši koji su, kako je italijanska javnost to formulisala, 'u moralnom pogledu gori od onih koje potkazuju'.
Pred strahom od 'sveprisutne mafije' ovakvi su prigovori slabili, ali su se pojavili novi problemi i nove dileme.
Posle navedene trojice mafijaša koji su imali rang velikih zverki pred policijom i sudovima se pojavio čitav talas 'malih' koji su nastojali da se lažima domognu što boljeg položaja i što nižih kazni. S druge strane, pojavio se i niz svedoka za koje se ispostavilo da su instruisani od mafije da lažu kako bi diskreditovali upotrebu iskaza 'pokajnika' pred sudom.
Zakonodavci su pokušavali i pokušavaju da sudijama pomognu da dođu do što bolje procene o verodostojnosti iskaza koje daju 'pokajnici'. Tako je prvo propisano da se 'iskazi informatora, kada su ovi istovremeno i optuženi, cene zajedno sa svim ostalim dokazima koji potvrđuju njihove navode'. Zakonodavac je pošao od pretpostavke da je iskaz informatora, koji je i sam optužen, po pravilu sumnjiv i da zaslužuje posebnu proveru. Kasnije je propisano da 'zaključak o pouzdanosti izjave mora biti u skladu sa ostalim dokazima ili detaljima koji se ne mogu unapred odrediti ni po tipu ni po kvalitetu, tako da mogu biti bilo koje vrste ili prirode'. Avaj, kako objašnjava čuveni italijanski kriminolog Đovani Fijandaka, ostalo je da sudije same – od slučaja do slučaja – procenjuju da li je iskaz svedoka saradnika iz redova organizovanog kriminala istinit ili ne. To, s obzirom na zatvorenost i tajnost organizacije o čijem se delu govori, nosi niz jasnih rizika, navodi Fijandaka. Milioni dolara za zaštitu svedoka
Iskustvo da su zastrašivanje i eliminacija svedoka osnovne tehnike kojima se pripadnici organizovanog kriminala služe da bi izbegli kažnjavanje navelo je američke zakonodavce da uvedu program za zaštitu svedoka. Prvi propis ove vrste pripisuje se Robertu Kenediju koji je početkom 60-ih bio državni tužilac SAD. Robert Kenedi je kasnije kao senator ubijen u uličnom atentatu, a nad pozadinom ovog ubistva ostale su nikada do kraja razjašnjene sumnje da je bio umešan organizovani kriminal. Sam program zaštite svedoka je celovito ozakonjen 1970. godine i predvideo je državnu obavezu da svedoku ili informatoru, bilo da sam pripada organizovanom kriminalu ili ne, obezbedi promenu mesta boravka, dokumenta za novi identitet, novi stan, transport nameštaja i ličnih stvari, dovoljan prihod koji nije podložan oporezivanju, pomoć u zaposlenju i čuvanje tajne o novom identitetu i mestu boravka. Ove mere važe i za porodicu i druge osobe koje su najbliže svedoku.
Nevolja sa ovim programom je skupoća. Za prvih sedam godina primene tog programa potrošen je za zaštitu svedoka 51 milion dolara. Odgovor na pritužbe o skupoći i na zahteve da se program ukine, koji su se pojavili krajem 70-ih, bio je 'matematički'. Čak 10 odsto svih ljudi koji su tih godina izgubili život u vezi sa organizovanim kriminalom bili su svedoci optužbe koji nisu bili obuhvaćeni tim programom.
