Izvor: Blic, 26.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne žali se ako budeš ubijen
Ne žali se ako budeš ubijen
Svrgavanja s vlasti Slobodana Miloševića je bio proces u kome su brojne ličnosti u Jugoslaviji, Evropi i SAD delovale iza javne scene i presudno uticali na događaje koji su doveli do petooktobarskog prevrata. O tim akcijama i ličnostima, pored ostalog, govori knjiga 'Igra senki' Tima Maršala, koju je ovih dana objavio B92 (Samizdat FreeB92). Autor knjige je očevidac mnogih događaja koji su se odvijali u državama nastalim na prostoru Brozove >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jugoslavije. Njegova knjiga 'Igra senki' je roman koji govori o ličnostima koje su iz senke vukle poteze i presudno uticale na procese u Srbije do pada Slobodana Miloševića. Donosimo najzanimljivije epizoda iz Maršalove knjige, koja ima sve odlike majstorski ispripovedanog špijunskog romana.
Automobil je bio 'audi 6' opremljen kožnim sedištima i s vozačem u civilnom odelu. Policijska kola išla su ispred nas ka Beogradu. Kad smo se približili Batajnici, na uzoranom polju sam primetio dva kamuflirana jugoslovenska miga. Već su nas nekoliko puta zaustavili na kontrolnim punktovima, ali smo se bez teškoća izvukli zahvaljujući našem policijskom automobilu i mom državnom činovniku. Stvari su se promenile dok smo se vozili pored glavnog ulaza u batajničku vazduhoplovnu bazu koju je prethodne noći pogodila krstareća raketa.
Jedan civilni automobil umetnuo se između našeg vozila i policijske pratnje, što znači da vozač nije primetio da nam je vojska signalizirala da se zaustavimo.
Pre nego što je državni činovnik mogao išta da kaže jedan vojnik je otvorio vrata za suvozača, postavio mi neko pitanje, a onda me izvukao napolje jer nisam znao da odgovorim. Gurnuo
me je uz bok automobila, ali državni činovnik je brzo reagovao; policijski automobil se vratio i nastavili smo put.
Jakša me je sačekao u hotelu, prijavio sam se, otišli smo u bar koji je na osmom spratu i prvo na čemu mi se zaustavio pogled bilo je 190 cm Džulijana Menjona. Naravno, sretao sam ga i
ranije, možda sedam-osam puta. Vidao sam ga u Londonu, Bagdadu, Beogradu. Ali on nikad, ni pri jednom od tih susreta nije imao ni najmaglovitiju predstavu o tome ko sam ja, te bi me upitao: 'A kako se vi zovete?' ili nešto slično. Začudo, ovog puta me je udostojio da mi se prvi obrati, tačnije da zaurla.
'Hej, ti! Šta si kog đavola mislio kad si ostavio mog kamermana na granici?'Nije to bio najljubazniji način da se kaže zdravo.
'Izvinite?' rekoh.
Uperio mi je prst u grudi u pravom beogradskom maniru i zagrmeo: 'Ostavio si mog prokletog kamermana na granici i morao je sam da se vrati u Budimpeštu kako je znao i umeo bez prokletih kola.'
Upitah ga da li to znači da nije trebalo da se vratim u zemlju, već da otpratim njegovog kamermana do hotela u Budimpešti.
'Nipošto', odbrusio je. 'Trebalo je da ga povedete sa sobom.'
'Ja nisam nadležan za vize na jugoslovenskoj granici', rekao sam i otišao po piće. Sledeća tri meseca jedva da smo reč proborili. Što je bilo baš lepo.
Kao što je mi je reklo osoblje 'Hajata', u Beogradu je bilo ostalo dvanaestak zapadnih izveštača, ali su svakog dana pristizali novi. Vojska je preuzela odgovornost za nas i radikalima je naređeno da nas ostave na miru.
U Informativnom centru Vojske Jugoslavije, smeštenom u Domu armije, tik do Trga Republike, izdali su nam 'Ratne novinarske kartice'. Da bismo ih dobili, morali smo da potpišemo dokument u kojem je otprilike stajalo da se nećemo žaliti ako budemo ubijeni dok izveštavamo o ratu. To mi je izgledalo prilično utešno. Ono o ubijanju pomalo me je uznemirilo, ali je to parče papira pokazivalo da postoji barem privid zakona i reda u odnosu prema nama.
Dozvole za snimanje bile su zabavnije. Prvih nekoliko dana svakog jutra smo morali da ispunimo žuti formular i da čekamo da nas odbiju. 'Smemo li da snimamo pogodene objekte? Ne. Smemo li da snimamo vojne jedinice? Ne. Smemo li noću da se popnemo na krov i da snimamo krstareće rakete? Ne. Smemo li da intervjuišemo predsednika Miloševića? Ne, prestanite već jednom da postavljate glupa pitanja.'
Odobravane su molbe da se snima u pešačkoj zoni pola sata u strogo određenom vremenskom intervalu. Prvih nekoliko dana to je bilo sve. Trudili smo se da ponešto uradimo, iako nismo smeli da mrdnemo iz centra grada. A onda se sve promenilo i dobili smo razumne dozvole. nastaviće se
