Izvor: Danas, 23.Okt.2015, 12:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Navijački rat oko himne
Najzanimljiviji detalj ovog meča bio je trenutak u kome je igra prekinuta, i to zbog nestanka struje na stadionu.
U prenosu na RTS u tom trenutku je pušten blok reklama, dok je na HRT kamera sve vreme pratila događaje na potpuno mračnoj Marakani, zahvaljujući čemu se u direktnom prenosu (na HRT-u, ne i na RTS-u) moglo čuti gromoglasno skandiranje "Slobo odlazi!". Jasna poruka publike upućena tadašnjem predsedniku propraćena je komentarom hrvatskog novinara da "ljudi ovdje >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << znaju tko je kriv što nema struje".
Poređenje ova dva snimka ukazuje na nekoliko stvari. Pre svega, i pored toga što je u pitanju bila utakmica sa "najvećim neprijateljem", Hrvatskom, i to prva koja je odigrana između dve reprezentacije nakon rata, srpska publika je, najpre zviždanjem himni svoje države, a zatim i skandiranjem protiv Miloševića, jasno pokazala u kom pravcu je usmereno njeno nezadovoljstvo. Očekivalo se da će publika uvredljive poruke uputiti samo hrvatskim fudbalerima u okolnostima kada se nije moglo ni približno govoriti o normalizaciji odnosa između dve zemlje, ali je "stadionski megafon" istovremeno rekao i šta misli o državi u kojoj živi. Iako se taj stav nije mogao čuti u direktnom prenosu na televiziji, bar ne u Srbiji, politička relevantnost fudbala još jednom je dobila na snazi.
Ovaj simbolički rat oko himne, koji se kontinuirano ponavljao na svakoj utakmici reprezentacije na kojoj je svirana pesma "Hej Sloveni", suštinski je odredio i kasniji odnos prema nacionalnom timu u Srbiji. Višegodišnji otpor prema državnim simbolima učinio je da je veliki broj ljudi imao problem da se identifikuje sa timom koji nastupa pod tim simbolima. S obzirom da je ista himna, i nakon pada Miloševićeve vlasti, sve do 2006. godine i dalje bila zvaničan simbol države, odnos navijača prema reprezentaciji ostao je ambivalentan, i to traje sve do danas, o čemu će više reči biti kasnije.
U razgovoru sa nekadašnjim reprezentativcem Ivanom Ergićem saznao sam da je on bio jedini koji je pevao "Hej Sloveni" na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi 2006. godine. Prema njegovim rečima, igrači su ga zbog toga "čudno gledali". Kako god bilo, sa tadašnjom državnom himnom, kao što pokazuju snimci brojnih utakmica, slabo su se identifikovali i sami fudbaleri, a ne samo navijači.
"Zamislite da su Britaniju okupirali Austrijanci ili Srbi. Britanci bi nekoliko godina gunđali, ali bi posle nekog vremena počeli da zaboravljaju da su ikada bili slobodni, te bi se teturali uz njih, svake godine zaostajući još više za Nemcima. Ali, ako bi posle nekoliko stotina godina odjednom dobili slobodu, bilo bi im drago. Rekli bi da će britanska nacija ponovo postati slavna, baš kao onda kad je na njenom čelu bio DŽon Mejdžor. Podigli bi statuu Mejdžora na konju na glavnom trgu, a Mančester junajtedu, koga bi Austrijanci preimenovali u Rapid Mančester, bio bi vraćen stari naziv. Nekoliko godina bi se na svakoj kancelariji vijorile zastave Ujedinjenog Kraljevstva. Ali, posle nekog vremena ljudi bi počeli da zaboravljaju da su ikada bili okupirani, pa bi se opet teturali, svake godine zaostajući još više za Nemačkom" (Kuper: 258). Ovako engleski pisac Sajmon Kuper počinje poglavlje svoje knjige "Fudbalom protiv neprijatelja" posvećeno situaciji u Hrvatskoj sredinom devedesetih godina, neposredno nakon završetka Domovinskog rata, u jeku vladavine pokojnog predsednika Franje Tuđmana. Kuperov prikaz prilika u "Britaniji", to jest Hrvatskoj, savršeno tačno odražava situaciju u kojoj su bili navijači Dinama iz Zagreba, koji su tada vodili ljutu bitku sa "poglavnikom", u pokušaju da vrate staro ime kluba, Tuđmanovom voljom preimenovanog najpre 1991. godine u HAŠK Građanski, a dve godine kasnije u Kroacija (Vrcan 2002: 201).
Nastavlja se
