Izvor: Blic, 17.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Harakiri i samuraji bez gospodara
Harakiri i samuraji bez gospodara
Decembar svake godine za Japance je poseban mesec, u kome se sećaju jednog istinitog događaja. To je čin hrabrosti i vernosti četrdeset sedmorice ratnika – samuraja, koji su, iako su znali da krše zakon i da ih ih čeka smrtna kazna, usred prestonice napali i ubili vinovnika smrti njihovog gospodara, izvršivši time najviši moralni čin – osvetu za smrt nevino poginulog. »Priča o 47 vernih samuraja« ili »Povest o 47 ronina« ( ronin >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << – samuraj bez gospodara ) već tri veka tema je mnogih pozorišnih drama, istorijskih knjiga, priča, filmova, a svake godine, evo već više od pet decenija, redovno se celog decembra, do same Nove godine, svakodnevno na japanskoj državnoj televiziji EN EJČ KEJ prikazuje nova (!) TV serija koja obrađuje ovaj događaj, uvek iz različitog ugla.
Na srpskom jeziku ovu povest smo prvi put pročitali u knjizi »Maštarije« velikog latinoameričkog pisca Horhea Luisa Borhesa, prevedenoj kod nas šezdesetih godina. Decembar ove godine je još posebniji, jer se u njemu obeležava 300 - godišnjica ovog događaja, koji je obeležio japansku istoriju i ostavio ovaj čin hrabrosti i lojalnosti kao primer generacijama.
Autor feljtona: Dragan Milenković
O ovom događaju postoje veoma detaljni anali. Ova priča ispričana je ko zna koliko hiljada puta u Japanu, ali niko nije siguran koja je to uvreda zlog savetnika Kire bila ona kap koja je prelila čašu kod mladog feudalca Asanoa. Neki kažu da je sledećeg dana savetnik Kira primetio da mu se odvezala vrpca na čarapama od pamučne tkanine, kakve se nose na dvoru i da je zatražio od Asanoa da mu ih veže. Asano je i to otrpeo, sagao se i vezao vrpcu savetniku, ali ovaj je, podsmehnuvši se rekao:«Vidi ga, ni vrpcu na čarapama ne ume da zaveže«. Druga verzija kaže da je Kira Kozuke u jednom trenutku zapitao mladog feudalca da li se mnogo istrošio oko menjanja asura u dvorcu (jer je trošak poslednje večeri, pošto je optužen za grešku, platio sam), aludirajući na činjenicu da mu, kao instruktoru, nijedanput nije dao novčani poklon. »Ako Vaše gospodstvo nema novca, mogu ja i na druge načine da budem zadovoljan. Čujem da imate veoma lepu mladu ženu...«, kažu da je rekao Kira. Koja je istinita od ove dve verzije ne zna se, ali tog dana u proleće 1701. godine mladi Asano Takumi No Kami, gospodar zamka Ako, izvadio je mač u šogunovom dvoru i udario savetnika Kiru. Nameravao je da ga udari po vratu i jednim udarcem mu odseče glavu, ali je, pokliznuvši se po asuri, mač udario o čvrstu dvorsku kapu, skliznuo i samo ranio njegovog dušmanina. Sledeći udarac nije ni mogao da zada, jer su dvorjani koji su se našli u blizini uspeli da ga uhvate za ruku u kojoj je držao mač i zaustave ga. Kiru su sklonili od njega, a ubrzo je vest javljena šogunu. Iako je više puta postavljao pitanja Asanou, ovaj nije nameravao da odgovori šta ga je to izazvalo da napadne na dvorskog savetnika. Sličan napad dogodio se poslednji put u šogunovom dvorcu sedamnaest godina pre toga, kada je mladi dvorjanin mačem ubio predsednika šogunove vojne vlade, otkada je objavljeno da će se svaki sličan gest, pa i samo vađenje mača unutar dvora, smatrati dovoljno velikim prekršajem da zasluži smrtnu kaznu. Pošto mladi gospodar Asano nije želeo da kaže ništa u svoju odbranu i priznavao da je pogrešio, šogun, koji je veoma cenio porodicu Asano, bio je primoran da mladog čoveka prepusti njegovoj sudbini. Pošto je bio feudalac, njegovoj reči se verovalo, pa je bio poslat u zamak feudalne porodice Tamura u prestonici, da tamo sačeka presudu vlade. Prekršaj je bio veliki, iako je Kira bio samo lakše ranjen, pa je vlada, posle dugog većanja odlučila da se gospodaru Asanou dozvoli da umre na častan način, harakirijem, da se njegov posed konfiskuje, žena i ćerka odvedu njenoj porodici, a da njegovi samuraji postanu ronini – samuraji bez gospodara. Drugi feudalci imali su pravo da neke od samuraja uzmu u svoju službu, ali to je bio redak slučaj ako je smrtna presuda u pitanju, jer se smatralo da je njegovim činom osramoćena ne samo njegova kuća, nego i svi koji žive u njoj. U predvečerje, po starom običaju da se harakiri vrši isključivo noću, Asano Takumi No Kami, gospodar zamka Ako, obukao je ceremonijalni beo kimono, boje smrti, napisao oproštajnu poruku ženi i deci, a glasno samo rekao:« Oiši će znati šta treba da uradi«, misleći na svog glavnog savetnika, koji je u tom trenutku bio daleko, u zamku. Asano je saslušao presudu, koju je glasno pročitao šogunov doglavnik, uzeo kratak mač, zario ga u levi deo stomaka, povukao ga nadesno, a onda savio glavu, koju je asistent u harakiriju, koga je odredila porodica Tamura, odsekao jednim udarcem. Svi oko njega su plakali, jer je Asano bio poznati mladi samuraj, vičan u ratnim veštinama, čuven po poštenju i prošlosti svoje porodice. Pepeo gospodara Asanoa sahranjen je u hramu Sengakuđi u Edou, a ispred njegovog kamenog spomenika, na kome je napisano i njegovo posmrtno ime, napravljen je minijaturni bazenčić, u kome bi oni koji dolaze na njegov grob, mogli da operu ruke ili vodom iz njega osveže lice. ( Nastavlja se )
