Izvor: Politika, 02.Maj.2015, 12:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi zaštitni znak Evrolige
Nijedna zemlja kao naša nije dala toliko legendi najboljem klupskom takmičenju za košarkaše u Evropi. – Bili smo i osnivači i šampioni
Kroz dve nedelje je završni turnir Evrolige u Madridu (15 – 17. maj), na kojem bi, prema prognozama kladionica, u finalu trebalo da se sretnu domaćin Real i moskovski CSKA. Međutim, teško je poverovati da trener Fenerbahčea Željko Obradović mari za bilo kakve kvote, posebno jer je u finalu 2002. u Bolonji na terenu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nikad jačeg Kindera (Đinobili, Rigodo, Jarić, Smodiš...) pokazao koliko je nemilosrdan kad svi pomisle da je autsajder, i to posle „minus 14” krajem prvog poluvremena.
Fajnal-for se vraća u Madrid posle sedam godina, a prethodni put je naša košarka u „Barklikard centru” doživela veliko priznanje. Iako je taj završni turnir (2008) bio jedan od malo onih bez srpskih trenera, a od igrača nas je predstavljao samo Igor Rakočević (Taukeramika), ono što se dogodilo između dva polufinala bilo je potvrda našeg nemerljivog doprinosa najprestižnijem nadmetanju na kontinentu. Evroliga je na obeležavanju pola veka postojanja (tada je još svoju istoriju nadovezivala na nasleđe Kupa šampiona Fibe, s kojom je trenutno u novom ratu) saopštila imena 50 ličnosti koje su, prema njenom stručnom žiriju, najviše zadužile ovu ligu. Petina su bili Srbi!
Kad se malo dublje analiziraju rekordi i ličnosti koje su proslavile ovo takmičenje, deluje neverovatno da srpski klubovi danas strepe za mesto u Evroligi. Bilo je čak ideja o zatvorenom sistemu nadmetanja, u kojem bi finansijski neatraktivne zemlje bile izopštene, ali taj koncept sada nije realan. Kako god, šampion države čiji su igrači, treneri i funkcioneri najviše zadužili ovu ligu – nema prolaz u nju.
Jedan od osnivača Kupa šampiona (1958. godine) bio je naš Bora Stanković, zajedno sa Bisnelom (Francuska), Saportom (Španija), Semaškom (SSSR) i Križom (ČSSR), na inicijativu Fibinog generalnog sekretara Vilijama Džonsa. Dok nije otišao u penziju, Džons je bio izvršni direktor takmičenja, a posle je tu ulogu zajedno s kormilom Fibe preuzeo Stanković (od 1976. do 2002). Kada je Beograd jedini put bio domaćin finala, u „Pioniru” 1977. godine, Stanković je pobednički pehar uručio kapitenu Makabija Talu Brodiju. Bio je to prvenac najboljeg izraelskog kluba.
Naša košarka je iznedrila i dvojicu strelaca čiji rekordi traju decenijama: Radivoj Korać je dao najviše poena na jednom meču (99 za OKK Beograd u revanšu osmine finala kod kuće 1965. godine sa švedskim Alvikom – 155:57), a Žarko Varajić je bez premca kad je reč o finalima (45 za Bosnu u Grenoblu 1979. protiv Emersona iz Varezea – 96:93).
Od 50 najvećih imena Evrolige (Kupa šampiona) svih vremena, desetorica su Srbi. Šestorica su košarkaši – Radivoj Korać, Dražen Dalipagić, Vlade Divac, Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović i Dejan Bodiroga, a četvorica stručnjaci: Aleksandar Nikolić, Dušan Ivković, Božidar Maljković i Željko Obradović. Imali smo još šestoricu nominovanih igrača – Zorana Slavnića, Dragana Kićanovića, Žarka Varajića, Zorana Savića, Žarka Paspalja i Željka Rebraču, kao i dvojicu stručnjaka – Ranka Žeravicu i Svetislava Pešića.
Nijedna zemlja ne može u tome da se meri s našom. Amerika i Španija imaju po petoricu igrača u ovom izboru, s tim da su u španskoj petorci dvojica iz SAD-a, koja su uzela njihovo državljanstvo: Kliford Luik i Vejn Brabender.
Nisu slučajno neki strani mediji pre nekoliko godina završni turnir prekrstili u „fajnal-forović”. Od 28 fajnal-forova, 15 su osvojili srpski stručnjaci: Obradović osam, Maljković četiri, Ivković dva i Pešić jedan.
Današnji predsednik Takmičarske komisije Fiba – Evrope, Dejan Bodiroga, dva puta je proglašavan za najkorisnijeg igrača (MVP) finala, kao i Grk Dimitris Dijamantidis. Bolji od njih su samo trostruki laureati Toni Kukoč (Hrvatska) i Vasilis Spanulis (Grčka).
Srbi su uradili još mnogo nezaboravnih stvari u ovom takmičenju, koje se ne vode u knjigama rekorda, ali su na visokom mestu u rubrici „nezaboravni momenti”. Tako će zauvek ostati upamćeno ono što je Aleksandar Nikolić uradio za Injis iz Varezea (tri titule od 1970. do 1973), da je Ranko Žeravica otac moderne Barselone, da je Svetislav Pešić tom katalonskom klubu doneo prvi trofej u istoriji (2003), da je Božidar Maljković napravio jedno od najvećih iznenađenja s Limožom (1993), da je Dušan Ivković napravio najveći preokret u istoriji s Olimpijakosom, kad je u poslednjih 12 minuta finala sa CSKA nadoknađen „minus” od 19 poena (2012), da je Aleksandar Đorđević strelac najčuvenijeg koša u finalima („trojka” za pobedu uz zvuk sirene za pobedu Partizana protiv Huventuda 1992), da je Željko Obradović najmlađi trener-debitant osvajač trofeja (sa 32 godine odveo beogradske „crno-bele” do titule)...
Pored Partizana, jedinog našeg evropskog prvaka (ima ukupno četiri polufinala), i OKK Beograd je imao zapažene rezultate (tri polufinala – 1959, 1964, 1965 – jednom je političkom odlukom eliminisan, kada je naša policija suspendovala revanš meč osmine finala s Antverpenom iz bezbednosnih razloga). Trener „klonfera” u to vreme bio je Bora Stanković, a najbolji igrač Radivoj Korać.
Svetislav Pešić je, uz Armenaka Alačačana (SSSR) i Lola Sainza (Španija), jedini bio šampion i kao igrač i kao trener. Alačačan i Sainz su u obe uloge to postigli s istim klubom (prvi sa CSKA, drugi s Realom), dok je naš trofejni selektor na parketu stigao do vrha s Bosnom (1979), a s klupe vodeći Barselonu (2003).
Predstojeći fajnal-for u Madridu je prilika da se uz srpsku zastavu upišu novi rekordi. Željko Obradović sa Fenerbahčeom (igrači Nemanja Bjelica i Bogdan Bogdanović, pomoćnik šefa stručnog štaba Vladimir Androić, kondicioni trener Predrag Bata Zimonjić) igra za svoju devetu titulu i prvenac najvećeg turskog kluba. Moskovski CSKA će pokušati da se izdvoji na drugom mestu večite liste šampiona (ima šest pehara, kao i Makabi i Panatinaikos, Real prvi sa osam), a njegova prva violina je plejmejker srpske reprezentacije Miloš Teodosić.
Pogledaj vesti o: Moskva
