Izvor: Politika, 21.Jul.2015, 22:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gasi – pali
Ovih dana bili smo svedoci, u dva slučaja kada je „EPS snabdevanje”, isključio struju požeškoj „Budimki”, a paraćinskoj fabrici stakla zapretio da će prekinuti dotok energije, bez obzira na moguće ekološke i druge posledice, jer se nagomilani dugovi za struju moraju platiti. Nulta tolerancija, kako bi rekli novi jezikoslovci, a u prevodu treba da znači – nema više džabe struje unedogled.
I s te strane treba >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << podržati „EPS snabdevanje”, a potom i državu, koja je vlasnik EPS-a i bez čijeg „miga” nije moglo doći do toga. I to je jedan par rukavica, što bi rekli.
Bez namere da štitimo dužnike, drugi par rukavica svodi na pitanje zbog čega EPS i država rade po sistemu – gasi – pali.
Godinama su ta ista država i njen EPS davali struju, pa i gas, stotinama „svojih” preduzeća u restrukturiranju od kojih su mnoga, baš kao i „Budimka” i Srpska fabrika stakla, prošla kroz kataklizmičnu privatizaciju iz koje su obogaljeni vraćeni državi da s njima optrči još jedan privatizacioni krug. Čuvali ih i zakonima od poverilaca i sada, kada se stiglo do nekih rešenja, kreće seča struje.
Država je Staklaru prodala bugarskom kupcu, neka nam je Bog na pomoći, koji ništa ne plaća, već pujda direktore i radnike na rođenu državu da mu oprosti milionske dugove za energiju. Dotle požeška distribucija zaustavlja „Budimku” u jeku prikupljanja ponuda za prodaju. Avgust je neki rok. Taman je fabrika, prema pisanju našeg dopisnika uz Užica B. Pejovića, nekako stala na noge, boreći se sa nasleđenim dugovima bivšeg vlasnika, sa isključivanjem struje stade prerada voća. U hladnjačama leži roba vredna 300 miliona dinara. Nulta tolerancija. Gasi. Kažu – dug mora da se plati. U redu. Treba. U trouglu: država, EPS i fabrika, koju ta ista država mora da proda, nema komunikacije i informacije. A svi su pod istom državnom kapom. Gde su te agencije, zastupnici kapitala, savetnici...? Čiji je posao da se vladi i ministarstvima blagovremeno ukaže na potencijalne probleme pre nego što eskaliraju?
Da li je moguće da niko u Nemanjinoj ulici ne zna da vlasnik Srpske fabrike stakla ove godine nikome nije platio dinara? Zbog čega se njemu, ali i mnogim domaćim tajkunima, tolerišu ogromni dugovi ne samo za struju ili gas, već i za plate, poreze, doprinose, kredite... I kome se račun ispostavlja? Državi. A država nisu one kamene zgrade u Nemanjinoj, već mi, građani ove zemlje, koji sve pogrešne poteze i neorganizovanost administracije, moramo da platimo višim porezima ili manjim penzijama.
I šta se dogodilo? Posle dan-dva sve se svelo na to, i za Staklaru i za „Budimku”, da im EPS, odnosno država, produži rokove za plaćanje dospelih računa. Čekamo nove rokove. Nisu daleko.
Pitanje je – da li sve mora da se dovede do pucanja, pa i štete, ne bi li se našlo rešenje. Ili je, možda, mrak baš rešenje, pa ko se snađe i kome svane.
