Izvor: Politika, 15.Jul.2010, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Želi da ima kuću
Đorđe ima trinaest godina, povremeno dolazi u Svratište, želeo bi i češće, ali mora da pomaže majci na „buvljaku“
Deca koja žive i rade na ulici imaju svoje snove. Dok lutaju gradom i povremeno zastanu na nekom ćošku da bi prosila i dobila malo novca, gledaju zgrade oko sebe i maštaju da će jednog dana straćare zameniti stanovima ili kućama. Želje su jedno, a stvarnost je nešto sasvim drugo.
Sudbina ove dece je različita, ali za sada im je zajedničko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – siromaštvo. I ne samo nemaština, nego i osećaj da ne pripadaju sredini u kojoj žive, jer su drugačije boje kože. Romska deca često nemaju šta ni da pojedu, a kamoli s čim da se igraju. Dolaze u Svratište da osete da nisu prepuštena sama sebi.
Đorđe je jedan od dečaka koji od prvog dan postojanja Svratišta dolazi kad god može. Tu nije dete ulice, već dete koje je prihvaćeno i poštovano u domaćoj i prijatnoj atmosferi koja ovde vlada. To mu godi. Pametno je dete koje smatra da mora da završi školu kako bi bolje živeo od roditelja.
– Ima nas puno. Živimo u baraci tamo preko mosta.
Pitam da li prelazi Brankov ili Pančevački most, a on se nasmeja i kaže:
– Preko Brankovog.
Njegov dom u stvari je najobičnija baraka pored buvlje pijace, sa zemljanim podom i starim madracima za spavanje.
– Iza one na kojoj se prodaju stare stvari – dodaje i objašnjava da je to jedna prostorija, a njih je osmoro – šestoro dece i roditelji. Majka radi na „buvljaku”. Prodaje stare stvari. To i nije neki posao koji donosi zaradu, ali je bolje išta nego ništa.
Majka radi s mlađom braćom i sestrama, a otac sa starijom decom ide po gradu da bi pronašao ono što je ostavljeno pored kontejnera i može da se proda.
Ovaj bistri dečak želi da uči, da završi školu, da radi i ima redovnu platu. U tom slučaju ne bi morao da brine da li će imati dovoljno da kupi hleb, mleko, jogurt....
Đorđe je nejak, ali mora da pomaže roditeljima. Odlazi s ocem da pronađu starudije koje je neko odbacio, a nekom drugom mogu da posluže. Srećan je kada se majka uveče vrati s pijace i kaže da je uspela nešto da proda. Nije, kako reče, džabe stajala na utrini, kao što se povremeno dešava. Tada je tužna, jer nema ni za hleb. Najžalije mu je što majka rano ustaje, već u šest sati je na pijaci i ostaje tamo sve dok ne padne mrak. Nikada ne zna da li će nešto uspeti da proda ili ne. Kada krene sa zavežljajem na leđima u kojem su stare stvari za prodaju on je prati pogledom i poželi da je sve to samo ružan san. Nažalost, nije.
– Nikada se ne zaradi dovoljno za sve što nam treba.
Voleo bi da ima veliku kuću i svoju sobu da tu uči.
– Radovao bih se da majka ne mora da bude stalno na pijaci.
Mašta da ima mnogo toga što sada nema, a iznad svega da ne bude siromašan, jer nemaština je teška, deci naročito. A ova deca koja žive i rade na ulici nemaju. Njima je Svratište pravo mesto koje je kao mirna luka za njihov brod života.
Snežana Prljević
objavljeno: 16/07/2010
.jpg)
