Izvor: Politika, 04.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vremena između čekića i nakovnja
Od potkivanja do kovanog gvožđa u kovačkoj porodici Vladisavljević
ŠLJIVOVICA NA ZLATIBORU – Zvonak zvuk udarca kovačkog čekića o nakovanj odjekuje skoro čitav vek u radionici kuće Vladisavljevića u Šljivovici, na sredokraći puta između Zlatibora i Tare. Postojano, poput trajanja stoletnih borova, pred ovom kućom razgranatih. Kad majstor čekićem dobro zamahne, zapišti metal. Pred snagom i vatrom i najtvrđi se povija. Uzmiče pred kovačkim umećem koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u ovom domu, dok sve nošeno vremenom prolazi, traje poput nepresušnog vrela.
Tom vrelu, u doba današnje, snagu daje majstor Milovan Vladisavljević, treća kovačka generacija u ovoj porodici. Radi odavno i neumorno, penziji se približio, pa sin mu i Radovan (ime po dedi dobio), nedavno oženjen, već ovim putem nastavio. Zanat porodični produžio.
I kreće priča o kovačkom umeću Vladisavljevića još od Prvog svetskog rata. Tada je Milovanov deda Dragomir, u to vreme čuveni kovač, prošavši albansku golgotu, u Solunu postao komandir kovačke radionice Srpske vojske. Mnogo i umešno radio, pa se pročuo. Potkovao je kasnije stotine konja i volova, ali nikad meru nije uzimao, nego onako odoka. Pogleda kopito i ploča je napravljena. A pravio je vešto i motike, sekire, budake, poneka zaprežna kola.
Dragomirov sin Radovan, Milovanov otac, takođe je slovio za odličnog majstora. Nastavio je zanat očev i unapredio radnju. U Radovanovo vreme, posle Drugog svetskog rata, počela masovno da se prave šinska kola. Eto posla za dobrog kovača i u vrednu kuću Vladisavljevića počeše da stižu narudžbine iz svih okolnih zlatiborskih sela.
– Tada sam, pamtim to, kao mlad počeo da pomažem ocu. Bilo je toliko posla da se ne zna broja napravljenim kolima. Otac je lično napravio bar 80 odsto svih šinskih kola koja su se u ovom kraju koristila. Recimo, samo u Kremnima imalo je oko 500 kola, većinom u našoj radionici izrađenih. Sećam se da je u kremanskom zaseoku Kneževići bilo 17 kuća, a od toga 16 kola napravljenih kod Vladisavljevića – priča o tom vremenu Milovan.
Radilo se, kaže, i po 16 sati dnevno, kraj otvorene vatre, s čekićem u rukama, mengelima, kleštima. Behu u uslugama skupi, ali kvalitet ih je preporučivao. Dosta se radilo i lepo zarađivalo. Za majstora Radovana znalo je i staro i mlado u ovom kraju. Kovao on tako decenijama, snagu trošio i na kraju – sebe potrošio.
– Posao sam preuzeo sedamdesetih godina. Pojaviše se tada gumarabe, nastupi nova moda seoskih kola i eto novog posla za kovače, da naprave svaki metalni deo na njima. Potražnja opet velika: svi koji su imali šinska kola sad bi ova modernija, sa gumenim točkovima. Radilo se, neumorno, sve tako da sredine osamdesetih. Onda nastupiše traktori i prikolice, a i tu za kovača ima posla. Valja popraviti vile za prenos sena, klepati raonike na plugovima, praviti prikolice za trupce – nabraja Milovan.
I bi ponovo i posla i zarade. Proču se toliko ta radionica da čak i Šumska uprava ovde postavi svoju "ispostavu" – kad im zatreba tu naruče lance, kuke, klinove i drugo što koriste u šumi, ili bilo kakvu popravku. Naravno, seljaku i u novije vreme katkad zatreba potkivanje stoke, ono u čemu su Vladisavljevići od davnih dana vešti. Rutina za majstore, ali...
– Samo jedno je bilo nezgodno. Kad neko dovede magarca na potkivanje, prava je muka. Magare tvrdoglavo i nemirno, baca se i prevrće, ne znamo šta da mu radimo. No, i tada smo se nekako snalazili – dodaje Milovan.
I stigoše one devedesete, teške u svemu, pa i starom zanatu. Sasvim se smanji kovački posao. U selima domaćinstva staračka, kola niko više ne pravi, tek poneko zatraži klepanje sekire, motike ili raonika. Milovan Vladisavljević se poče pomalo okretati drugim načinima da domaćinsku kuću dalje unapređuje. Malo trgovinom (otvorio je dve svoje prodavnice u Užicu i Sevojnu), pa izradom predmeta od drveta (burići, kačice i drugo, što delom prodaje i u Starom Selu u Sirogojnu), proizvodnjom kupinovog vina, struganjem građe, a i politikom se zarazio, pa je posle petooktobarskih promena bio odbornik u SO Čajetina i predsednik mesne zajednice u svom selu.
Ipak, od kovačkog zanata nije pobegao. Prilagodio ga je novom vremenu i potrebama, pa se sada sve češće u radionici bavi kovanim gvožđem. Pravi Milovan upotrebne metalno-drvene predmete vitkih linija, od klupa i fotelja do ograda i kapija. Sve ručno, iskovano na vatri. Ima tu i posla i zarade, pa mu se sin Radovan pridružio, zanat izučio i budućnost osigurao. Ovaj mladić je četvrta generacija kovača među Vladisavljevićima.
I tako, u uverenju da u svakom poslu koji radi čovek treba da uživa, da bi ga ljudski radio, Vladisavljevići istrajavaju i napreduju. Svega imaju, a ipak kažu: ako je čovek siromašan u duši, nikakvo mu materijalno bogatstvo ne vredi.
Branko Pejović
[objavljeno: 04.12.2006.]
