Izvor: Politika, 15.Jun.2010, 15:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samira voli školu
Svratište omogućava deci da napuste navike koje im diktira ulica i da se late knjige i uče
U Beogradu ima mnogo dece koja rastu pod budnim okom roditelja, ali ima i malenih koji su prepušteni sami sebi. Igrom sudbine ona su se obrela na ulicama Beograda. Neka od njih su rođena u njemu, druga su ovde stigla iz drugih mesta.
Samira je došla u Svratište čim je otvoreno. Slučajno je saznala da postoji. Nije išla u školu, a želela je. Njeni su veoma siromašni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i nisu imali za knjige, sveske, pribor za pisanje...
– Kad sam ovde došla bila sam srećna jer sam mogla da se okupam, obučem čistu odeću i da mi omoguće moje dobre vaspitačice da upišem prvi razred. Mojoj sreći nije bilo kraja.
U školi, kaže, nikada nije imala problema što je Romkinja.
– Vidiš kako sam čista. Zašto bi me dirali. Umem da čitam i pišem. Nisam ja birala ko će da mi budu roditelji.
Sasvim je svejedno kako se ona zove, jer je i ona samo dete koje želi da ima srećno detinjstvo.
– Često sam kao mala plakala što smo siromašni. Gledala sam drugu decu. Uzdahnula bih kada bih videla u izlogu neku lepu haljinicu koju bih volela da imam. A nije imao ko da mi je kupi.
Roditelji imaju još dece, jedno drugom do ušiju. Kaže da ih sve voli, ali da je ona za sada jedina koja dolazi u Svratište i to redovno.
– Ovde imam sve što mi je potrebno: mesto na kome ću da uradim domaće zadatke, ko će da proveri da li sam tačno sve napisala ili rešila zadatak iz matematike. Obožavam matematiku.
U Svratištu su sa decom vaspitačice koje uvek pregledaju njihove domaće zadatke. Ukoliko ima grešaka, počinje glasno preslišavanje i zajedničko dolaženje do rešenja... Na dečjim licima su osmesi kada im kažu da su odlično uradili i da su zaslužili peticu.
– Volela bih da budem ... ne znam tačno. Možda frizerka, kozmetičarka ili znaš, ona što sređuje nokte.
Kažem joj da je to manikirka i pedikirka.
– E, to bih volela da postanem.
Pohvalila sam je da je lepo obučena i da joj pristaje majica koju je obukla uz suknjicu od teksasa.
– To sam ovde dobila.
Spremila se hitro i samo doviknula:
– Idem.
Na moje pitanje kuda će, odgovorila je veselo:
– Pa, u školu. Zar ne vidiš koliko je sati. Ove nedelje idem poslepodne.
Nasmešila sam joj se i mahnula u znak pozdrava.
– Doći ćeš i sutra? – njeno pitanje i odgovor u isto vreme.
– Da – odgovorila sam joj.
– Šta bi volela da ti donesem?
– Jagode.
– Dogovoreno.
– Skupe su.
– Doneću ih, ne brini.
Sutradan sam otišla sa tri kilograma jagoda za koje je novac dala moja direktorka. Deca su bila oduševljena. A mala Samira je skakala od radosti.
– Da li sam vam rekla da će doći i doneti jagode? – ponosno se obratila drugarima.
Vaspitačice su mi rekle da je došla rano i da je povremeno izvirivala da vidi da li stižem. Za jagode je rekla i njima uz napomenu da ću, garant, ispuniti obećanje, što sam i učinila.
Snežana Prljević
objavljeno: 15/06/2010.
