Izvor: Politika, 25.Jun.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemamo evropskog lidera
Danas jedan od najvećih problema Evrope što u Evropskom savetu i u Evropskoj komisiji nemamo nekoga ko bi bio sposoban da prevaziđe uske okvire svoje zemlje i da predstavi neko dugoročno viđenje
Država će se afirmisati na međunarodnoj sceni, najverovatnije na štetu regija i na štetu nekih međunarodnih organizacija koje će oslabiti, kaže Nikola Tenzer, francuski politikolog, inače i visoki državni službenik, koji je ove godine u januaru objavio i knjigu „Svet na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << horizontu 2030“. U Francuskoj je poznat kao liberal i levičar koji pledira za evropsku stvar i često je učesnik mnogobrojnih televizijskih debata i tribina.
Već više puta je gostovao u Beogradu i, prema sopstvenim rečima, ovde ima mnogo prijatelja, kao što ima i mnogo Srba prijatelja u Francuskoj i u SAD. Jedan je od onih koji svim silama gura Srbiju ka proširenju EU i zamera francuskim intgelektualcima i političarima što nemaju dovoljno jaku svest o tome da Evropu treba proširiti. Pokušava da radi na tome mada i sam tvrdi da će politička dimenzija Evropske unije u budućnosti neminovno slabiti.
Kako će svet izgledati za 20 godina? Bolje ili gore?
Kada sam potpisao ugovor za štampanje knjige „Svet na horizontu 2030. godine”, a to je bilo 2006. godine, imao sam pesimističko viđenje budućnosti, a danas sam umereni optimista. Mislim da idemo prema jednom stabilnijem svetu, u kome će biti manje velikih, ozbiljnih konflikata, i u kome će biti bolje regulisani različiti problemi kao što su energija, raspolaganje i pristup sirovinama. To će biti svet u kome će mnogo više zemalja imati razvijeniju ekonomiju, biće mnogo više zemalja koje će osećati odgovornost za svoju zonu i pokušaće da u njoj obuzdaju konflikte. Istovremeno, sve to neće dovesti do nestanka određenih rizika koji i sada postoje.
Koji su najveći rizici?
I dalje će postojati rizik od terorizma, uvek će biti građanskih ratova i konflikata u nekoliko zona u svetu. U staroj Evropi, nažalost, i dalje se pribojavam i ekstremista i nacionalističkih pokreta. Nacionalizam će uvek biti prisutan u balkanskoj zoni, u zemljama poput Mađarske ili Rumunije, u jednom malom delu Poljske verovatno. Kad je reč o ekstremizmu, vidim da on, nažalost, raste i u Francuskoj, u Holandiji, u Belgiji, malo i u Nemačkoj, u Italiji, naravno na različite načine. To je jedna od najvećih muka s kojima ćemo morati da se suočavamo u budućnosti i mislim da će vremenom svaki nacionalizam da postane specifičnost stare Evrope, što je suprotno idealima evropske integracije. Imam utisak da u većini azijskih zemalja, u Latinskoj Americi, čak i delu centralne Azije postoji jaka nacionalna svest, ponos, ali taj nacionalni ponos se pre svega orijentiše na razvoj ekonomije, na saradnju s drugim zemljama, koja je neophodna za sopstveni uspeh i moć, a nikako nije okrenuta ka zatvaranju i izolovanju od drugih.
Kad kažete da će se države afirmisati na račun regija i međunardonih organizacvija, mislite li tu i na Evropsku uniju? Hoće li ona opstati?
Na jednom predavanju u SAD napravio sam tri velika scenarija o EU. Jedan je crn koji je moguć ali nadam se da nije verovatan. On podrazumeva porast nacionalizma u Evropi, pucanje evrozone, nedostatak konsenzusa o zajedničkom evropskom budžetu i možda sve manje poštovanje sopstvenih odrednica i pravila EU od strane zemalja članica. Uz sve to možda i porast kriminala i korupcije, kao što vidim u Bugarskoj i Rumuniji, koji je potpuno nedopustiv. Drugi je ružičasti scenario, optimistički, koji je takođe moguć ali bojim se da je i on malo verovatan. Dakle, kraj finansijske krize u EU, izbori koji će se završavati time što će ekstremisti i nacionalisti dobijati malo glasova, pojavljivanje novih lidera koji mogu da imaju određenu viziju za Evropu, evropski budžet koji raste, širenje evropske ideje, još brže proširenje Evropske unije, pre svega mislim na ceo Balkan, na Tursku… I onda sledi središnji scenario.
Koji je i najverovatniji?
Da, jer podrazumreva čuvanje evrozone, kontrolisanje budžetske krize i put pridruživanja novih zemalja, čak uz faze „gore-dole“, u kojima čas ima više nade čas manje, ali sigurno koračanje ka tom cilju uz jedan stabilan evropski budžet. To je scenario po kome nemamo evropskog lidera, ali makar imamo svest na nivou šefova država da treba nastaviti evropskim putem. Dakle, nemamo briljantnu Evropu, ujedninjene evropskedržave to je san koji je potpuno propao, ali ipak se napreduje u integrisanju što je po mom mišljenju veoma važno. Mislim da Evropa nikada neće imati zajedničku politiku, pa samim tim ni efikasnost u rešavanju kriza. Čak ni po najoptimističnijem ružičastom scenariju ideja da se može imati zajednička spoljna politika jedne Evrope, koja ima 27 ili 32 ili 33 članice, potpuna je iluzija.
Kažete da Evropa nema lidera?
U Evropi nemamo lidera koji će dugoročno moći da sprovede neki plan i koji je sposoban da da viđenje sopstvene zemlje u narednih deset godina, a da pri tom ono bude spojeno s viđenjem EU. Smatram da nemamo lidera EU. U Evropskom savetu i u Evropksooj komisiji nemamo nekoga ko bi bio sposoban da prevaziđe te uske okvire svoje zemlje i da predstavi neko dugoročno viđenje. Bojim se da je to danas jedan od najvećih problema Evrope. Kad kažem Evrope mislim na Evropu u najširem smislu, na Evropsku uniju ali i na zemlje koje pretenduju da budu članovi. Kada pogledate malo unazad, vidite da danas nema nekoga kao što je bio De Gol, ili Šmit, Čerčil ili čak u početku Toni Bler, ali samo u početku njegove karijere, ili kao Felipe Gonzales u Španiji, ili kao Obama u SAD uprkos svemu, ili kao Erdogan u Turskoj iako možemo da se ne složimo...
Govoreći o budućnosti sveta, vi pominjete „novi tip lidera“?
Afirmisanje država ići će ruku por ruku sa stvaranjem jedne nove liderske elite. Video sam mnogo takvih lidera u Aziji i Latinskoj Americi koji su mnogo više internacionalizovani, mnogo otvoreniji ka svetu tako da će se njihove države afirmisati ali ne jedna protiv druge nego će se osećati odgovornim za sve komercijalne, inetlektualne i političke odnose koje će stvoriti sa drugim zemljama.
Koje će još međunarodne organizacije slabiti?
Dakle, UN, NATO, EU u svojoj političkoj dimenziji, apsolutno će slabiti, dok bi s druge strane trebalo da jačaju sve specijalizovane organizacije, na primer svetska banka, sve regionalne razvojne banke, cela EU ali u onim tehničkim sektorskim segmentima, Unicef... Jedan od najvećih izazova jeste da dobijemo jednu integrisanu organizaciju koja će se baviti sirovinama i energijom.
Da li će opstati NATO?
NATO danas ima problem sopstvenog postojanja. Mislim da će on da nastavi da postoji, bar kad je reč o vojnim pitanjima, jer može da reaguje u određenim krzinim situacijama, ali ne treba zaboraviti da je NATO nekada trebalo da bude i neka vrsta političke zajednice. Sada po tom pitanju ne predstavlja ništa. Ako pogledamo poslednju krizu u Libiji i vidimo koliko različite stavove imaju mnoge zemlje, čak i da ne pominjem Tursku nego samo one u okviru EU, vidimo dakle slabost takvog modela. Mislim da ćemo u narednih 20 godina prisustvovati degradaciji NATO-a čak i u najoptimističnijem scenariju. Bolje predispozicije za budućnost imala bi možda neka druga vrsta organizacije, u kojoj bi Rusi trebalo da odigraju jednu perspektivniju ulogu.
Gordana Popović
objavljeno: 26.06.2011
