Izvor: Politika, 15.Apr.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat kao droga, rat kao zabava
Film: „Katanac za bol”, režija: Ketrin Bigelou, uloge: Džeremi Rener, Entoni Meki, Gaj Pirs..., trajanje: 131 minut, proizvodnja: SAD, 2009.
Da je kojim slučajem neki naš autor snimio ovakav patriotski film kakav je „Katanac za bol” američke rediteljke Ketrin Bigelou, digle bi se nevladine i humanitarne organizacije da ga brže-bolje osude kao nacionalistu, sejača mržnje i slično. Ovako, pošto je u pitanju američki patriotizam, sve je „kul” (cool) i legitimno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << niko ne talasa. Naprotiv, svi se dive. Ej bre, šest Oskara, prva žena u istoriji Holivuda koja ga je osvojila i slični panegirici!
Toliko o ideologiji ovog filma. Sada o izvedbi i umetničkom dojmu. Ketrin Bigelou se mora priznati rediteljsko, zanatsko umeće, njena čvrsta žanrovska opredeljenost, potvrđena i u njenim prethodnim akcionim trilerima poput „Paklenog talasa”, „Čudnih dana”, „Plavog čelika”, „Tačke preloma”, njeno izvanredno poznavanje muške psihologije i sposobnost da se svojim junacima zavuče duboko pod kožu.
Film „Katanac za bol” režirala je baš muški, ratno-akcione sekvence su maestralne, iako joj zapravo nije cilj da prikaže akciju, avanturizam i bombastičnost jednog rata. Njen očigledni cilj jeste psihološki intoniran film koji koristi rat kao povod da se na primeru nekolicine ljudi, koliko-toliko istraži kako on može da utiče na njihovu psihu, moral, lične preokupacije i svetonazore.
Sama autorka se u svemu tome drži distancirano, gotovo hladno, bez velike emocionalnosti ili patosa. Jednostavno, ona ne tvori antiratni film, niti
se bavi istraživanjem (ne)opravdanosti američke intervencije u Iraku, što je uglavnom činjeno u američkim filmovima na sličnu temu. Nju ne interesuje „druga strana”. O položaju Iračana eventualno se ponešto saznaje iz perspektive pripadnika jedinice „Bravo”, specijalaca za demontiranje bombi i eksplozivnih naprava u jeku borbe.
Gledalac je jednostavno prepušten isključivo njihovom iskustvu. Naročito iskustvu glavnog junaka, narednika Džejmsa (Džeremi Rener), čija se egzistencijalistička pozicija u ratu da svesti i na sledeće – naleti borbe stvaraju snažnu adrenalinsku zavisnost, rat je kao droga. On je sredstvo za proizvodnju žudnje, ali i za bekstvo od monotonije i bede svakodnevnog života i porodičnih obaveza. Ujedno i svojevrsni opsesivno-kompulzivni poremećaj zbog kojeg mu se narednik Džejms i slični njemu moraju neprestano vraćati (kada na kraju filma Džejms zagrli svoju porodicu i malog sina, gledaocu je jasno da je pitanje vremena kada će se vratiti ratu), u potrazi za životnim izduvnim ventilom.
Rat je u „Katancu za bol” i „jedinstveno iskustvo u životu, može biti zabavno”, kako je to definisao lik vojnog psihijatra pomažući vojniku koji je „pukao” od neizdrživog pritiska, ali može biti i poput nasilne video-igrice koju narednik Vilijem Džejms igra u bazi tokom predaha od iračkih eksplozija...
Film Ketrin Bigelou nema čvrstu narativnu strukturu već je naracija fragmentarna. Priča se kreće od situacije do situacije, od trenutka do trenutka, jer već sledećeg, protagonisti možda više neće biti živi (priča je nastala prema ratnim izveštajima Marka Boula). Atmosfera neurotičnog ratnog haosa dodatno je pospešena pseudodokumentarističkom fotografijom Berija Ekrojda i „glumljenjem” gerilskog snimanja iz ruke. Glumački doprinosi su izvanredni. Džeremi Rener je izvrstan kao narednik Džejms, taj „arogantni kauboj koji se pravi važan i misli da je nepobediv”, a male bravure podarili su i Gaj Pirs i Rejf Fajns...
Kome nije stalo do ideologije na velikom platnu, političke korektnosti i slično, takvi će se uz „Katanac za bol” sasvim dobro provesti u bioskopu. Kao stvoren je za adrenalinske ovisnike.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 16/04/2010]
.jpg)
