Izvor: Politika, 29.Nov.2010, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šefovi srpskih kabineta – mladost ili iskustvo
Posle 5. oktobra teško je bilo naći nekoga ko ima puno godina i istovremeno iskustvo u državnoj upravi, a da možete da se oslonite na njega, kaže Zoran Živković, bivši premijer
Predsednik Srbije Boris Tadić zapitao je pre nekoliko dana da li je možda pogrešio kada je u rad svog kabineta uključio mnogo mladih ljudi i to neposredno pošto su završili fakultete. On je zaključio da su ipak godine „neprikosnoveni faktor za valjano i temeljito sticanje iskustva”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Podsetimo, dvojica vrlo bliskih predsednikovih saradnika, šef kabineta Miodrag Rakić i specijalni savetnik Jovan Ratković imaju po 35 godina. A ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, koji je takođe njihovo godište, u kabinet predsednika kao savetnik za spoljnu politiku došao sa 29 godina. Mladost, međutim, nije karakteristika samo Tadićevog kabineta.
U poslednjih desetak godina mladi ljudi bukvalno su ovladali državnom administracijom. Oni su bliski saradnici premijera, ministara, zauzimaju mesta šefova kabineta, savetnika. Primera radi, među prvim „poletarcima” koji su se našli na takvoj funkciji bio je Nemanja Kolesar, šef kabineta pokojnog premijera Zorana Đinđića, koji je taj posao počeo da obavlja sa trideset godina. Šef kabineta u vreme dok je premijersku fotelju zauzimao Vojislav Koštunica bio je Aleksandar Nikitović koji je taj posao počeo da radi sa 37 godina dok je generalni sekretar vlade u to vreme Dejan Mihajlov imao 32 godine. I današnja ministarka pravde Snežana Malović bila je vrlo mlad šef kabineta – sa svega 25 godina, dok je dužnost ministra obavljao Vladan Batić.
Zašto se funkcioneri, vrlo često, radije odlučuju za mlade ljude od poverenja nego za one sa iskustvom?
„A sa kojim iskustvom? Što se tiče šefa kabineta posle 5. oktobra teško je bilo naći nekoga ko ima puno godina i istovremeno iskustvo u državnoj upravi, a da možete da se oslonite na njega. Ako ima iskustvo znači da je radio kod Tita i Miloševića, a takav kadar mi nije bio interesantan bez obzira na iskustvo”, kaže Zoran Živković, bivši premijer Srbije.
On tvrdi da se previše značaja pridaje šefovima kabineta. Oni, kaže, mogu da budu vrlo pametni, uspešni, iskusni, ali ne donose odluke. Odluke donosi onaj ko ih bira i on snosi punu odgovornost i zasluge, a „staferi” su deo ekipe koji im pomaže u kreiranju odluka. Kada je donosio odluku o tome ko će biti njegov šef kabineta, kaže, da je pre svega uzimao ljude koje je znao odranije i koji su dobri organizatori posla u administraciji.
On naglašava da postoji velika razlika između savetnika i šefova kabineta.
„Funkcioner, ministar, premijer, predsednik trebalo bi da uzima za savetnika čoveka koji u nekoj oblasti ima, pre svega, operativna iskustva i dovoljno znanja kako bi pomogao u donošenju odluka. On ne donosi nego predlaže odluke”, objašnjava Živković.
Bivši ministar spoljnih poslova SRJ Vladislav Jovanović kaže da je praksa da se posle svake revolucionarne promene napravi raskid kako u političkom tako i u personalnom i svakom drugom smislu.
„Za šefove kabineta u Ministarstvu spoljnih poslova obično se biraju talentovani, okretni, dinamični ljudi sa poznavanjem diplomatije, ambiciozni i da imaju određeno iskustvo u administraciji. Kabineti su obično oni osetljivi centri vlasti o koje se ljudi opeku ako im se suviše približe ili se suviše ohlade ako su udaljeni i onda sa strahopoštovanjem prilaze tim mestima”, kaže Jovanović.
Ministar, prema njegovim rečima, može da bude i mlad i star, to je manje važno jer su to političke funkcije. Važno je, međutim, da budu okruženi iskusnijim ljudima, natprosečnih intelektualnih i profesionalnih kvaliteta koji su posvećeni poslu, lojalni politici i profesiji, odnosno da ne budu samo goli karijeristi.
Činjenicu da se ipak tako ne postupa, sociolog Milan Nikolić naziva „jednostavnom sociološkom vežbom”.
„Ako su gospođice ili gospođe u pitanju onda se biraju mlađe, slađe, a ako su mladi muškarci onda je zbog toga da bi šef bio autoritativniji, važniji, više iznad njih, da bi se njegova reč poštovala. Ali to nije pametna taktika, jer ma koliko bio pametan i kreativan šef više profitira ako se okruži kvalitetnim ljudima sa kojima će možda da se sporečka umesto da kad nešto kaže svi padaju ničice pred dubinom i mudrošću te misli”, smatra Nikolić.
Pametni šefovi, kako kaže, biraju i pametnije od sebe koji bolje poznaju stvari u nekom domenu jer onda dobijaju kvalitetniju proveru svojih ideja i pravi se mnogo manje grešaka. „Autoritet se crpi iz samog političkog položaja, naročito kada je on proistekao iz izbora. To je bolje nego da vam klinci klimaju glavom ili vam se samo osmehuju što se sve zajedno kod nas zove uvlačenje i od toga nema koristi”, ističe Nikolić dodajući da bi najbolje rešenje bilo kombinacija energije mladih i iskustvo starijih.
Jelena Cerovina
objavljeno: 30.11.2010.
