Izvor: Blic, 14.Jun.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dozvole čekaju po nekoliko godina
Mada se čini da se u Beogradu zida na sve strane, sve je to daleko od potreba. Tokom prošle 2007. godine sazidano je samo 7.000 novih stanova, a gradu nedostaje najmanje 100.000. Cene kvadrata rastu zbog nezadovoljene tražnje. Gradi se malo i zbog toga što procedure dobijanja dozvola za gradnju znaju da traju i tri godine.
- Počeli smo da skupljamo dozvole pre dve godine i nadamo se da ćemo za najkasnije dve godine započeti radove - kaže uz rezigniran osmeh jedan od investitora >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koji planira gradnju na Dorćolu.
Arhitekta Aleksandra Saša Banović, nekad direktorka Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a danas vlasnica firme sa licencom za adapracije zgrada pod zaštitom države, smatra da je za sve kriv loš, nestručno pisan Zakon o planiranju i izgradnji iz 2003. godine.
Stoje ograđena gradilišta
- Procedura dobijanja dozvola za gradnju, po tom Zakonu, dovedena je do besmisla. Nju su verovatno pisali ljudi koji koji ne znaju kako izgleda rada na jednom projetu. Kad se pođe tom procedurom, ubrzo se shvati da je bolje divlje zidati pa onda tražiti legalizaciju nego ići legalnim putem. Pre će vam progledati kroz prste i legalizovati objekat, nego što ćete uspeti da završite u razumnom roku prikupljanje celokupne dokumenatcije za grdanju - kaže Banović.
U gradu je mnogo primera gde se čeka na završetak procedure. Lokacije stoje ograđene i nezapočete, neke male, a neke i velike, poput marine Dorćol koja je trebalo odavno da krene. Jedan od eklatantnih primera dugogodišnje procedure je kuća Borisa Vukobrata na Dorćolu.
- Skoro četiri godine radimo na prikupljanju papira za adaptaciju vile u Dobračinoj 15 i za njenu dogradnju prema projektu čuvenog arhitekte Pališaškog. Uložili smo, samo u takse i naknade za gradsko građevinsko zemljište, preko pola miliona evra. Tek sad se nalazimo pred realizacijom projekta na terenu - kaže Mirjana Prljević, koordinatorka projekta i dodaje da bi u gradu bilo mnogo više investicija da je procedura jasnija, kraća i transparentnija.
Šta sve treba
Da bi investitor mogao da počne da gradi, potrebno je da prođe dug put pribavljanja urbanističkih i komunalnih uslova, a ako se radi o objektu pod zaštitom države, onda i saglasnosti Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Pre toga treba, što je jednako dug i težak posao, da reši imovinsko pravme odnose na parceli.
- Mi smo imali „čistu" parcelu, koja je bila u vlasništvu naše firme tako da smo na dozvole za gradnju čekali „samo" godinu dana - kaže za „Blic" jedan investitor sa Vračara koji, kao i mnogi drugi koje je „Blic" kontaktirao, ne želi da se pojavljuje u medijima „da ne bi na sledeću dozvolu čekali tri godine".
Kad se reše imovinsko-pravni odnosi, sledeći posao je prikupljanje urbanističkih uslova, koliko sme da se zida u visinu i dubinu, kolika je spratnost, gabariti...
- Na osnovu urbanističkog akta radimo idejni projekat, a nakon toga glavni projekat, koji prema tom besmislenom Zakonu mora u dlaku da bude isti sa idejnim. U Parizu, na primer, gradnja je dozvoljena već na osnovu idejnog projekta - kaže Banović.
Kašnjenje bez sankcija
I za idejni i za glavni projekat potrebno je da investitor prikupi saglasnosti svih nadležnih komunalnih službi, od vatrogasaca, vodovoda, kanalizacije, toplane do saobraćaja. Svaka ta institucija treba u roku od dva meseca da izda uslove, ali ako i zakasni, u praksi ne snosi sankcije. Investitoru, međutim, to može da sruši ceo koncept kao kulu od karata, jer mu pojedina dokumenta - što je dodatni besmisao kao i sa krštenicama - važe šest meseci ili najduže godinu dana. Odobrenje za gradnju važi godinu dana, kopija plana šest meseci, vlasnički list šest meseci...Kojem god da dokumentu istekne važnost, ili se promene urbanistički uslovi, ili se promeni zakon, ili elektrodistribucija, vodovod, saobraćajci promene svoje uslove, investitor mora da krene ispočetka.
Loš Sistem
U gradu i zemlji u kojoj su investitori najpoželjnija društvena grupa, na ovaj način odbijaju se potencijalni ulagači kapitala.
- Ceo sistem izdavanja dozvola za gradnju je postavljen naglavce. On je u potpunosti komunistički i opstaje samo kod nas i u Rusiji - kaže za „Blic" Milan Parivodić, bivši ministar u prvoj vladi premijera Vojisllava Koštuinice, a sada partner u advokatskoj kancelariji „Wolf Theiss".
On smatra da će, bez privatizacije gradskog građevinskog zemljišta i prethodne denacionalizacije, posle čega bi usledila izrada Zakona o planiranju i izgradnji kakav postoji u Zapadnoj Evropi, probelmi sa procedurama i dalje trajati.
Komplikovana i netransparentna procedura snažan je izvor korupcije. Sa pravom ili ne, ljudi koji se bave izdavanjem građevinskih dozvola, aktova, saglasnosti i slično, zajedno sa građevinskim inspektorima koji ne rade svoj posao, prepoznaju se u javnosti kao najkorumpiraniji deo društva, ispred lekara i carinika. Pojam građevinske mafije udomaćio se u razgovorima na temu izgradnje nekretnina. Mnogi smatraju, sa druge strane, da se i monopol države nad gradskim građevinskim zemljištem, održava „dok tajkuni ne pokupuju jeftino svu raspoložiivu zemlju za gradnju".
Zakoni u suprotnosti
Zbog toga što je Zakon o planiranju i izgradnji u suprotnosti sa nekim delovima Zakona o stanovanju, u životu se dešava da je reč jednog stanara u zgradi pod zaštitom države jača od stručne procene Zavoda za zaštitu spomenika kulture, pod čijom je objekat zaštitom.
- Da se zgrada nadzida potreban je potpis 51 odsto vlasnika stanova u toj zgradi. Ali, da se od prozora na fasadi naprave vrata, potrebna je saglasnost 100 odsto stanara. Bez obzira što je Zavod za zaštitu spomenika dao saglasnost na promenu fasade, reč jednog stanara jača je od struke - kaže arhitekta Banović.
