Izvor: Politika, 29.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovečuljak na ringišpilu
Kad jednom budem i ja vozio džip, moći ću neometan da pičim ulicama, gazim skulpture, kao onaj žirafu na Topčiderskoj zvezdi, prolazim kroz crveno i ostalim zaprepašćenim učesnicima u saobraćaju prstima pri tom pokazujem „ringišpil”. Spustim zatamnjeno staklo, provučem dlan sa narukvicom od pola kilograma zlatnih alki, i uz sočnu psovku zavrtim „petaka”: – Vidimo se u pet do pet kod ringišpila!
Moći ću, kako ne, da prepadam prolaznike koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su zakoračili na kolovoz, da točkovima prelazim preko bare i „tuširam” te pokretne figurice pa da se cerekam iza vetrobrana. Daću gas, kao da je to poslednja vožnja u životu, i mom i tuđem, sa dvesta konja obarati brzinski rekord i surfovati iz trake u traku i za to nikome neću odgovarati.
Sa merakom ću na silu da počistim iz kolone one koji su se uparadili jedan za drugim kao da idu na svadbu. Dok očajnici trube zbog zastoja, ja ću, gazeći svom snagom po papučici, da ih preteknem prelazeći preko debele pune linije u suprotan, trenutno prazan, smer na kolovozu. Ako slučajno krenu na mene iz ovog „rezervnog” pravca, doviknuću im: „Š’a ’oćete, morončine, zar ne vidite da obilazim!” i potražiti pištolj pod sedištem.
Sa zadovoljstvom ću i ja, ko mi brani, da štrecam babe na pešačkom prelazu pred pijacom. – Pa gde si krenula u podne! Zar nisi već spremila taj bućkuriš od ručka! Samo misliš na jelo! I zar ne vidiš da jaaa idem! – vrištaću dok trešti stereo i bakuta se krsti izvirujući iza kontejnera.
Kad jednom i sam budem vozio džip, moći ću saobraćajcu koji me je zaustavio zbog vožnje u žutoj traci da razdragano dobacim: –Vozdra, švrćo!
On će se malo našaliti sa mnom i, znajući da sam pun kao brod i da protiv mene ne pomaže nikakva novčana kazna – jer imam ljude na pravom mestu koji će blagovremeno pocepati prijavu, a ako su oni trenutno sprečeni, i u sudu imam „gladnicu” koji će na vreme „pojesti” slučaj – poželeti mi srećan put i blagonaklono, očinski, upozoriti da pažljivije vozim. Možda će mi, ganut dubinom emotivnog trena, sa suzicom u oku, i mahnuti belom rukavicom na jesenjem vetru.
Eh, kad jednom budem i ja vozio džiponju... Parkiraću ga gde god stignem, zatvarati prolaz pešacima na trotoaru – pauk mi, poznato je, ne može ništa!
Eh, kad...
Ali, dok se to ne desi, teraću i dalje crvenog „juga” i plaćati kazne zato što nisam vezao pojas, zato što nemam trougao u gepeku, zato što sam bio jedini na putu koga je patrola i mogla da zaustavi. Ostali su sa „stotkom” nestali iz vidokruga, oduvali kape i pokvarili frizure ljudima s radarom u rukama.
– Vozili ste 42 na sat, a dozvoljeno je 40!
– Jesam, priznajem! Nezgodna ova mirijevska nizbrdica. Ni „jugićem” ne mogu sporije... A vi od tolikih mesta baš tu zauzeli busiju!
– Napravili ste prekršaj po članu...
Fiiiijuuu! Fiiijuuuu! Fiijuuuu! Šmugnuše Fanđo, Šumaher i Lauda...
– Platite...
– Nemam trenutno, ali čim primim...
– Može i za osam dana na šalteru...
Fiiiijuuu! Fiiijuuuu! Fijuknuše i Raikonen i Masa...
Priznanicu brižljivo pakujem u novčanik. Slabost me obuzima. Prsti mi drhte, nekontrolisano pokazuju „ringišpil”. Pokušavam da gurnem ruku u džep od jakne i sprečim drhtavicu, ali ne uspevam. Pomahnitali dlan!
A beogradski ringišpil se i dalje vrti, sve brže, sve brže... I ja, s mnogima, na njemu. Mehanizam se davno pokvario. Imam utisak kao da se vrteška nikad i neće zaustaviti, sve dok se korpe ne otkinu i odlete. A i kad bi vožnja najednom prestala, nisam siguran da bismo ikad više po zemlji normalno hodali.
Darko Kalezić
[objavljeno: 30/11/2008]
