Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Baba, ne „beri brigu”
Najmlađa novinarka „Politike” još ubeđuje svoje najbliže da je pisati za najstariji list na Balkanu sasvim neobičan posao
Na vest da sa nepune 22 godine počinjem da pišem za „Politiku” moji roditelji nisu reagovali čestitkama. Tog leta 2004. godine oni su imali samo jednu brigu: „Nikada nećeš završiti fakultet!” i savetovali: „Slobodno kaži ako ti šaljemo nedovoljno para”. Uzalud sam ih u dugim telefonskim razgovorima na relaciji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Beograd – Kuršumlija ubeđivala da bezrazložno brinu, da neću zapostaviti studije, da moja najnovija odluka nije hir i da nema nikakve veze s novcem. Oglas koji je dva meseca ranije okačen u hodniku Fakulteta političkih nauka moji roditelji su gledali kao glavni uzrok žustrih porodičnih svađa, a ja kao šansu koju ne smem da propustim. Jer, smatrala sam da mi diploma, bez iskustva u redakciji, neće sutradan mnogo pomoći u traženju posla.
Još nekoliko puta za vreme mog troipogodišnjeg boravka u redakciji, majka me je pitala jesam li to „batalila knjigu”, baba je brinula da li ću „pamet da poštetim od sekiracije”, a pokojnog dedu je zanimalo „idem li često po terenu”. Roditelji su se smirili tek kad sam im pokazala diplomu, a baba i dan-danas ne nalazi smiraj, iako joj kažem da ne „bere brigu”, jer je to posao kao i svaki drugi i da ne postoji nijedno zanimanje koje nije stresno.
Meni je od svih radnih zadataka za ovo malo godina staža najteže pao ovaj u kome, prvi put, pišem u prvom licu, odgovarajući na pitanje šta mi znači „Politika”. Lakše mi je bilo i kada me je izvređao jedan ministar, kada mi je nedavno sagovornik iz sveta biznisa, zato što sam se „juče ispilila”, odbrusio da sam „balavica koja se na njemu uči novinarstvu”, kada su mi razni pretili tužbama... Jer, sedamnaestospratnica u Makedonskoj ulici nije samo moje radno mesto, već i moja škola novinarstva. Ta zgrada je najčešći predmet mojih razgovora, povod za trač partiju sa drugaricom ili kolegama, mesto na kome sam nekoliko puta i plakala, ali se mnogo više smejala. U liftu sam sretala velika novinarska imena, sramežljivo ih pozdravljala, a sutradan u novinama mogla da se „uglavim” u stupcu do njihovog teksta.
Jedina privilegija zbog toga što sam danas najmlađi zaposleni novinar „Politike” jeste što me i sa 25 godina kolege u redakciji oslovljavaju sa „mala” ili „devojčice”. Redakcija nije porodica, pa da se u njoj najmlađi članovi, po nepisanom pravilu, razmaze i da im se najviše udovoljava. Tadašnji urednik Beogradske hronike Dragan Vlahović tako me je svojevremeno poslao u Grocku da napravim razgovor sa Đorđem Farkašem, uglednim izraelskim biznismenom, koji gaji nojeve. Zakazano vreme razgovora bilo je 10 sati. Mesto nije rečeno. Računajući da je to poznati lokalni preduzetnik, u redakciji smo smatrali da ću ga tamo lako naći. Na moju nesreću, sutradan su opštinari samo odmahivali glavama, Gročani u pošti se krstili na pomen da neko od njih gaji ove retke ptice, a u biblioteci poricali da je Farkaš njihov član. Bake koje su na pijaci prodavale jaja psovale su sve po spisku uredniku koji me je poslao. U redakciju sam se vratila bez sagovornika, ali sam napisala priču o neobičnoj potrazi za uzgajivačem nojeva u prigradskoj opštini. Đorđe Farkaš se sutradan sam javio telefonom. Ispostavilo se da je došlo do „rupe” u komunikaciji, da u Grockoj hoće da gradi sportsko-rekreativni centar, a da nojeve gaji u Zrenjaninu. Ljuska nojevog jajeta koje mi je tada poklonio sagovornik i danas me podseća na prašinu koju sam podigla uzalud jurcajući gročanskim ulicama.
A lekciju o odgovornosti koju sam na sebe preuzela kad sam na leđa stavila tradiciju lista starijeg od jednog veka još na početku karijere naučila sam prilikom susreta „oči u oči” sa jednim od tridesetak vukova u Beogradskom zoološkom vrtu – Vukom Bojovićem. Pola sata kašnjenja na zakazani razgovor za mog sagovornika bio je povod da mi očita bukvicu kako s obzirom na kuću koju predstavljam ne bi smela tako da se ponašam. Posle tog razgovora, još crvena od stida, zapitala sam se da li me je direktor „Vrta dobre nade” i sačekao baš zbog toga što sam se najavila kao novinar „Politike”. Da se moja redakcija drugačije zvala, verovatno bi posle akademskih 15 minuta u kancelariji Vuka Bojovića zatekla samo praznu stolicu.
Anica Nikolić
[objavljeno: 27/01/2008.]
