Izvor: Politika, 10.Jun.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri štrajka
Onog časa kad su poljoprivrednici u štrajku smenili svoj pregovarački tim, postalo je jasno da s vladom, s kojom su tikve sadili, neće brati trule kompromise. Za sve buduće štrajkače, ali i za vladu, ovaj uspeli štrajk ima tri naravoučenija.
Prvo, štrajk mora biti pravedan, to je pitanje cilja. Vlada je pogazila propis na koji je sama sebe obavezala, o subvencijama svakog poljoprivrednog dobra u vlasništvu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do 100 hektara, smanjujući očekivanu sumu za 90 odsto! Uspevši u štrajku, poljoprivrednici nisu samo obezbedili prvobitno ugovoreni novčani iznos za sebe nego su i vladu prizvali odgovornosti – što je dobrobit za čitavo društvo. No, rđavu procenu vlade, ili njeno rđavo poslovanje, društvo će platiti pozajmicom iz sopstvenog budžeta za narednu godinu.
Drugo, štrajk moraju osetiti svi građani, to je pitanje sredstva. Poljoprivrednici su zakrčili drumove i omeli saobraćaj, gdegod ga obustavivši potpuno, gdegod delimično. Vreme je novac, to je naročito znano onima koji bi svoje proizvode trebalo da isporuče daleko i u predviđenom roku. Ipak, tokom ovog štrajka nije manjkalo strpljenja i solidarnosti. Uprkos ličnim nevoljama pri putovanju ili trgovini, građani su podržali i cilj i sredstvo štrajkovanja poljoprivrednika.
Treće, štrajk je socijalni, a ne ideološki čin, što je pitanje politike. Još uvek je živo sećanje na one koji su iz fabrike u Rakovici na miting ispred tadašnje Skupštine SFRJ došli kao radnici, a s njega, posle govora Slobodana Miloševića, otišli kao Srbi! To je bila inicijacija u pakleni obred nacionalističke ideologije koja je, gotovo dve decenije, srpsku privredu i kulturu uništavala desetostruko brže nego što je trajalo njihovo konstituisanje. Poljoprivrednici su se posle štrajkaimanjima vratili kao radnici! Doduše, jedni kao zemljoposednici i vlasnici sredstava za proizvodnju, drugi kao najamnici.
Prema najavi sindikata, trebalo je da otpočne i štrajk policajaca, čiji su zahtevi slični zahtevima poljoprivrednika: vlada treba da ispuni svoju dužnost. Mnogim policajcima, između ostalog, već osam meseci nisu isplaćene dnevnice za one odlaske iz mesta službe u drugo, gde su „čuvali red i mir“ tokom visokorizičnih javnih okupljanja.
Ako bi, poput poljoprivrednika, i sami štrajkovali tako da to svi građani osete, nema sumnje, štrajk bi bio uspešan. Cilj mu je pravedan i neideologizovan.
Dok je štrajku poljoprivrednika bilo potrebno nekoliko dana, a policajcima dovoljno samo da ga najave pa da se dogovore s Vladom, štrajk radnika kragujevačke fabrike „Zastava oružje“ bio je pre završetka već u svojoj trećoj nedelji, a u sredstvima javnog informisanja poklanjalo mu se sve manje i manje pažnje. Oružari su najavili protestno okupljanje u Beogradu, ispred zgrade Vlade Republike Srbije, i pozvali da im se priključe „radnici, nezaposleni, studenti, penzioneri, žrtve tranzicije, kao i svi osiromašeni, zaboravljeni... “. Mogao je tada njihov protest da promeni sredstva i dobije novi oblik, međutim, sve ono što su dotad činili govori da postoji bitna razlika između njihovog štrajka i dva prethodno pomenuta. Pođimo od njegovih sredstava!
Radnici „Zastave oružje“ svojim štrajkom nisu uticali na promenu uobičajenog ponašanja ostalih građana. Oni štrajkuju izolovano, u krugu fabrike, i to zaposevši magacine krcate ubojitim napravama (jedan televizijski snimak, porazno, pokazuje nekoliko štrajkača, pored sanduka sa municijom, dok igraju partiju šaha). Ovaj potencijalno smrtonosni, samoubistveni i neproduktivni načina štrajkovanja radnika namenske proizvodnje umnogome podseća na nedavni štrajk žeđu i glađu Tomislava Nikolića. Autističnost ovog štrajka govori, zapravo, o njegovom cilju.
U pismu koje je 13. maja Sindikalna organizacija „Zastava oružje“ uputila predsedniku vlade, stoji i ovo: „Poznato je da vojno oružje, kao specifičan proizvod, ima karakter političke robe, i da se prodaje uz saglasnost pre svih Amerike, koja iskazuje naročiti interes, pa je odlukom Stejt departmenta pri ambasadi SAD u Beogradu postavljen stalni predstavnik programa kontrole izvoza čija je nadležnost i Srbija, kako bi pratio uključivanje našeg regiona u procese izvozne kontrole (...) Sama komplikovanost u procedurama i načinu izdavanja izvoznih dozvola ne svrstava nas u isti nivo sa preduzećima koja svoju robu mogu da prodaju na slobodnom tržištu.“
Da bi nam postalo jasnije o čemu je u ovom smušenom pismu reč, podsetimo se da je pre dve godine fabrici „Zastava oružje“ onemogućen ugovoreni izvoz „političke robe“ u Libiju, vredan 37 miliona dolara, usled zabrane upravo od strane pomenutog „stalnog predstavnika programa kontrole“. Koliko bi tek „političke robe“ ova fabrika mogla da izveze u Libiju danas! Kojoj strani, to je pitanje.
Da li oružari teže da štrajkom postignu još nešto osim redovnih isplata zarada i predupređivanja najavljenih ukidanja radnih mesta u fabrici? Da li, možda, traže da vlada bude bolji diler njihovih proizvoda?
Pozadina problema oružara je i ideološka. U njihovom iznenađujuće brzo postignutom dogovoru sa predstavnicima Vlade, ona ostaje skrivena.
Zlatko Paković
objavljeno: 11.06.2011.
