Izvor: B92, 05.Jul.2010, 00:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gladovanjem do pravde
Beograd -- Odbijanje hrane, kao metod borbe, koristili mnogi - studenti, lekari, popovi. Šešelj među "pionirima".
Ako, kako je najavio, započne štrajk glađu Aleksandar Vučić će postati tek jedan od nekoliko hiljada ljudi koji su u Srbiji tako radikalno, a nenasilno - izrazili politički ili socijalni protest.
Gladovali su do pravde, pregovaračkog stola, bolnice ili, vrlo često, odustajanja mnogi. Posebno u poslednje dve i po decenije. Ekstremnoj "dijeti" >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << podvrgavali su se zatvorenici, disidenti, radnici, rudari, prevareni kupci stanova.
Takav štrajk ovih dana, iz samo njemu jasnih razloga, najavljuje čak i turbo-folk pobednik jednog rijaliti-šoua.
Lekari navode da odbijanje uzimanja hrane gotovo sigurno dovodi do smrtnog ishoda posle osam do deset nedelja.
"Još je teže ako štrajkač ne želi da uzima vodu, jer onda smrt nastupa već posle nekoliko dana. Posledice po zdravlje su, u svakom slučaju, veoma teške, posebno po organe za varenje", navode stručnjaci za ishranu.
I Aleksandar Vučić je najavio da će u borbi za pravdu ići do kraja.
Zlobnici bi primetili da je istaknuti naprednjak učio od najboljeg. Iako ne prvi, svakako najpoznatiji i najuporniji korisnik nenasilne metode u Jugoslaviji je njegov bivši partijski šef Vojislav Šešelj.
Posle suđenja grupi političkih disidenata, koji su po stanovima održavali tribine "Otvorenog univerziteta", gde se govorilo o pogubnosti komunističkog režima, Šešelj je kao "kontrarevolucionar" ležao u zatvoru u Zenici.
Tada je prvi put štrajkovao glađu, 48 dana, zbog čega su mu trajno oštećeni bubrezi. Društvo su mu pravili Pavluško Imširović i Vlada Mijanović Revolucija.
U decembru 2006. Šešelj je ponovo gladovao, i to ponovo u zatvoru - ovog puta haškom - zbog odluke Veća da ne može da se brani sam.
U zatvoreničkoj sobi broj 6, na drugom spratu Okružnog suda u Ogulinu, u staroj tvrđavi iz 15. veka, pet dana tokom 1927. godine glađu je štrajkovao i Josip Broz Tito. Protestovao je zbog zlostavljanja zatvorenika i odlaganja početka suđenja.
Tokom devedesetih, gladovali su uglavnom radnici preduzeća pogođenih stečajem (oni ionako nisu primali ni dinara), a početkom ovog veka najbrojniji su bili zatvorski štrajkovi, u Nišu, Požarevcu, Sremskoj Mitrovici.
Koju godinu kasnije ponovo je usledila prava serija pobuna "praznih želudaca": radnici "Belocrkvanke", "Jugoremedije", "Jumka", rezervisti u Leskovcu, novinari novosadskog "Dnevnika", Radio Gračanice i RTV Prištine. Skoro mesec dana, prošle godine, gladovalo je sedam radnica Fabrike trikotaže "Raška" pošto im nisu ispunjeni zahtevi o isplati socijalnog programa i uplati doprinosa.
Veliki odjek u javnosti imao je i štrajk glađu vladike mileševskog Filareta. Avgusta 2007. protestovao je što mu crnogorska policija nije dozvolila ulazak na teritoriju te države.
Gladovao je na granici kod Jabuke 12 dana, sve dok mu nije pozlilo, zbog čega je morao da bude prebačen u prijepoljsku bolnicu. Ipak, "pobedio" je, pa je odmah posle oporavka - doduše, uz policijsku pratnju - dobio dozvolu da uđe u najmlađu evropsku državu.
Treba se, svakako, prisetiti i nesvakidašnjeg slučaja niškog penzionera Krsta Dragaša, koji je, nezadovoljan zbog situacije na Kosovu, 1988. godine prvo 13 dana štrajkovao glađu, a onda još mesec i po - ćutanjem!
