Izvor: Politika, 17.Sep.2011, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne pljujem u bunar iz koga pijem vodu
Selektor ženske odbojkaške reprezentacije priča o muško-ženskim iskušenjima i emocijama, sportu i lepoti, ljubavi i razlazu, kretanju kroz život i čistom obrazu, Đokoviću...
Zoran Terzić je jedan od najuspešnijih srpskih sportskih trenera. Sa ženskom odbojkaškom reprezentacijom osvojio je, od 2006, čak šest medalja na evropskim i svetskim takmičenjima: tri zlatne, jednu srebrnu i dve bronzane. Prošli uspeh, treće mesto na Svetskom gran priju, zabeležen je početkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovog meseca u Makau, a već za pet dana sledi novo Prvenstvo Evrope u Beogradu.
Rođen je 9. jula 1966. u Beogradu. Odbojku je igrao u Crvenoj zvezdi. Po obrazovanju je profesor fizičkog vaspitanja.
Zašto ste se opredelili za žene?
To se dogodilo slučajno. Od 1996. sam bio trener juniora Zvezde, ekipe sa kojom sam osvajao prvenstvo države. Međutim, 1999. ženska ekipa je ostala bez trenera. I Aleksandar Boričić, direktor Crvene zvezde, zamolio me je da, privremeno, preuzmem ženski tim. I, eto... A 2002. sam, kao selektor, preuzeo žensku reprezentaciju.
Da li u tom odnosu ima iskušenja...
Ima i iskušenja, ali i odnosa koji se završavaju brakom. To se dešava u svim delatnostima pa zašto ne i u sportu. Ova priča o muško-ženskom iskušenju u zajedničkim poslovima je uvek prisutna i, naravno, moguća. Međutim, moji su me učili da nikad ne pljujem u bunar iz koga pijem vodu.
..., a emocija?
Normalno je da ima. Ove devojke provode uz mene više vremena godišnje nego sa bilo kim. I normalno je da između nas ima emocija: i svađe i ljubavi. I normalno je da, kad provodimo toliko vremena zajedno, pričamo o svim temama, o porodicama, školovanju, srećnim i nesrećnim ljubavima... I tu je naš odnos mnogo prisniji nego u klasičnom kontaktu trenera i igrača. Naravno, podrazumeva se da između nas postoji i određeni otklon zbog obostranog uvažavanja.
Da li ženama brak kvari igru?
Ne, apsolutno ne. U ovoj selekciji udata je samo Silvija Popović, a ranije je, od udatih, sa nama bila i Vesna Čitaković. One nikad nisu tražile neku privilegiju zbog događaja u porodici. Ali, pravio sam Vesni male ustupke zbog redovnog viđanja deteta. I to se nikad nije odrazilo na igru.
Da li odbojka ulepšava žene?
Svaki sport oblikuje i ulepšava čoveka, sportistu, žensko i muško. I to ne samo zbog treninga i igre. Jer, nije samo reč o telu već i o psihi, obrazovanju i načinu razmišljanja. Oni koji se bave sportom, a posebno vrhunskim, u to vreme obiđu svet. Na tim putovanjima vide i čuju sve ono što njihovi vršnjaci možda nikad neće doživeti. Uz sve to sportisti postaju i bolji ljudi. Sport im povećava snagu duha, daje veliki osećaj odgovornosti i osećaj za pravednost po kome je bolji i smireniji uvek bliži uspehu.
Šta sve dozvoljavate igračicama?
Nekad je taj „kućni red” u toku priprema, ili za neku značajnu utakmicu, bio strog, a sad to nije tako. Sad igračice igraju za svoje klubove tokom cele sezone, a posle toga se priključuju državnom timu. Njihova sezona traje 12 meseci! Zato bi bilo glupo da ja u toku priprema glumim policajca. One su mlade, njihov život podrazumeva druženja sa drugaricama i momcima. Kad, u vreme priprema, završe sve obaveze, imaju pravo na izlaz do jedan čas posle ponoći.
U čemu se sportski razlikuju žene i muškarci?
Muškarci, kad nisu povređeni, treniraju punom snagom. Ali, kod žena je drugačije. I unutrašnji i spoljašnji efekti mnogo utiču na njih. One mogu da budu tužne, vesele i razočarane zbog, po muškoj proceni, sitnica. Njih bole neki događaji koje muškarci i ne primete. Provokacije sa tribina muškarce ne dotiču, čak mogu da ih nateraju da igraju bolje. Ali, kod žena to može da bude pogubno, pogotovo ako je reč o njenoj porodici ili njenom fizičkom izgledu.
Novak Đoković Vas je pozvao na binu posle Vimbldona, Zašto?
Znam ga od rođenja. Od tada, od 1987, prijatelj sam sa njegovim roditeljima. Od šeste godine, kad je počeo da trenira, bio je posvećen tenisu skoro kao i danas! I bio je veoma samouveren. Već tada je govorio da će biti najbolji teniser sveta. Uvek je isticao svoju veliku ambiciju da, kako je govorio, bude „broj jedan”. U toj priči bio je vrlo direktan, pa je to izgledalo i pomalo prepotentno. Toliko je on to potencirao. Međutim, pokazalo se da je u pravu!
O čemu sad pričate?
S obzirom na moje obaveze, a pogotovo njegove, ne viđamo se baš često, a kad se vidimo njegova pitanja su uvek vezana za odbojku, a moja upućena njemu uglavnom na tenis. Priče o sportu su naša večita tema.
Koje je Vaše najveće dostignuće?
Najvažnije mi je što sam u kretanju kroz život ostao čistog obraza. Ne postoji čovek koga ne mogu da pogledam u oči. A što se tiče sporta to su sve ove medalje koje sam osvojio sa državnim timom. Jer, to nikad niko u našoj zemlji nije učinio sa ženskom ekipom.
Šta je Vaša velika ljubav?
To je, u svakom slučaju, odbojka. Ona je moj posao i moj hobi. Ona je veliki deo moje ličnosti. Nikad mi nije opterećenje. Jako važno je da svako od svog posla može da napravi umetnost.
------------------------------------------------------------------------------------
Ucenom se ništa ne može postići
Zašto je došlo do nekih razlaza u reprezentaciji?
To je kompleksna priča u kojoj su Vesna Čitaković (igra u Poljskoj), Ivana Đerisilo (Italija) i Anja Spasojević (Francuska). Nije lako objasniti te razlaze posle velike ljubavi. U principu, sve igračice bi trebalo da shvate da igraju za svoju zemlju, a ne za mene ili predsednika Boričića. Ucenom se ništa ne može postići. Kad neko nema iskrenu želju da igra za državni tim ja ga na to sigurno neću terati. Jer, tu vrstu nagovaranja doživljavam kao najveću glupost.
Slavko Trošelj
objavljeno: 18.09.2011
