Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 15.Okt.2019, 14:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Kako sve možeš da uvatiš zeca

Da li je odbojkaška lopta pala unutra, ili je linija, to je zavisilo s koje si strane mreže, gledam kako stariji đaci igraju, kad ću se ja jednom izviti iznad mreže i ubiti visoko nabačenu loptu, ili od mene može da postane samo odbojkaški sudija, lopta pada na liniju nacrtanu po zemlji parčetom skrjanog crepa, ovi na čiju je teritoriju lopta pala viču “Linija!”, nisu radi da poen bude priznat, ovi drugi će: “Linija >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << je deo terena, ako niste znali…”, Milka Bokinčova, kojoj i rukomet i odbojka dobro idu, kaže rezignirano: “Linija je i deo napolje…”

Fudbal se igrao kud god je oko dopiralo, a masovnost tog sporta iziskivala je svakodnevno najstrožu kaznu, ako kome podmeteš nogu pa ga srušiš, ili ga oturiš da se zabane, a na tvojoj je polovini igrališta, začuće se “penal!” Povlačenja za dres nije bilo: ne tubim da je neko bio povučen za štrikov, ili za kožni grudnjak (zimi si u tome igrao), to je bilo ispod naše časti, da, pravilo “tri kornera – penal”, primljeno usmenom predajom, bilo je na snazi i u punom sjaju: ako ti trired šutiraš ili izbacuješ loptu iza svog gola, i svaki put se izvučeš, stavićeš svog golmana na najveće iskušenje: penal! Oni koji su vredno nabacivali sa strane i sabili te u zamišljeni, neobeleženi tvoj šesnajsterac, zaradili su da te sa bele tačke, koje isto kao i šesnajsterca nema, podvrgnu najstrožoj kazni.

Na čistini gde ćemo tog dana odmeriti snage postavljamo po dve ciglje za svaki gol, sve ostalo moralo je da se zamisli, širina terena, korner zastavica, visina gol-kapije… Utakmica počinje tako što neko od uglednijih igrača šutne uvis loptu, pravo iznad sebe, koliko može jako, to se zvalo sveća kad je bilo nehotično, e, taj prvi šut je isto što i povlačenje palcem po glatkoj i do tog trenutka crnoj povšini ajfona, gde odjedared iznikne u boji sve što treba: tako se, dok šutnutu loptu još niko nije dotakao ni glavom ni nogom, pojave kazneni prostori, korner zastavice, aut-linije i naravno tačka sa koje će biti šutirani penali.

Nijedan penal nije bio prouzrokovan klizećim startom, možda ga je fudbalska nauka u to doba već bila pronašla, ali mi smo bili odsečeni od napretka, niko klizeći start nije video, pa nije to ni pokušao, i retko se koji igrač našao na zemlji, u snegu, prašini, ili blatu, to su bile naše podloge (na utrinama jeste bilo trave, ali je bilo još više palamide, čkalja, aluge i ne znam čega sve ne), jedino je golman bio dužan da se baca, makar se kući vratio u blatnjavoj košuljanki; po broju igrača koji su se sami bacili protivniku pod noge i po broju oborenih bili smo humaniji od Premijer lige, pa opet, bilo je i padanja, neko bi se satro, ili bi mu čizma skliznula kako ne treba, dolazim kući kavan, blato veličine ženske tašne već se napola osušilo na bordo štrikovu, šta je, kazao bi deda, opet si uvatio zeca, tako je on jednoga sportistu video svojim lovačkim očima.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...