Izvor: Prva.rs, 04.Nov.2014, 13:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispovesti - Život na dnu: Razvod roditelja gurnuo me je u pakao droge
Bila sam dobro dete sve do srednje škole. U osnovnoj sam konstantno bila odlična, uzorno se vladala, trenirala odbojku i imala poprilično uspeha s momcima. Živela sam u raskošnom stanu sa roditeljima i starijim bratom Andrijom i sestrom Helenom. U kući smo se svi dobro slagali, a možda je tome doprinosilo i to što su nam roditelji bili popustljivi pa se s njima nikad nismo prepirali oko love, izlazaka, letovanja...
Tako je bilo otkad znam za sebe. A onda smo brat, sestra i ja >> Pročitaj celu vest na sajtu Prva.rs << jedan letnji raspust proveli bez njih, jer su oni bili na krstarenju po Jadranu. To mi je zapravo bilo baš strava, roditelji na jednu, a mi na drugu stranu. Čuvala nas je baka koja ionako nikad nije bila prestroga prema nama pa nam je i tada dopuštala više nego što je trebalo.
Najgori ručak
Ali letu je brzo došao kraj, i svi smo se vratili kući. Primetila sam da su mama i tata nakon tog krstarenja bili nekako čudni. Među njima stvari definitivno nisu bile iste kao ranije. Potvrda našim sumnjama došla je kao vest nakon ručka. Roditelji su se nekako čudno gledali. Tad je mama počela da zamuckuje, nekako nas tužno gledajući:
- Helena, Andrija, Vesna... - pogledala je u nas, a zatim oborila pogled i gledajući u pod nastavila: - Možda ste već primetili da se u poslednje vreme tata i ja baš ne slažemo najbolje. Mi se, ovaj, više ne volimo... - pogledala je nesigurno u tatu, a zatim u nas: - Planiramo da se razvedemo.
Kad je mama to rekla, gotovo svi smo uglas povikali:
- Šta?!? - nismo mogli da verujemo.
- Zapravo, moram biti sasvim iskrena, tako će nam svima biti lakše. Već tri meseca zaljubljena sam u drugog čoveka, on je moj kolega s posla - promucala je mama.
Helena je ljutito ustala i vikala da je mrzi. Andrija je pokušao da je smiri, dok je mama plakala. To me stvarno pogodilo, bila sam u potpunom šoku. Nisam mogla da verujem da je mama s nekim drugim čovekom, a ne s mojim tatom. I da nam je to još tako izrecitovala za ručkom... Zar joj mi nismo bili dovoljno dobra porodica pa je morala da traži novu?!? U tom trenutku mrzela sam svoju majku.
- Vesna... - tiho je prošaptala, a ja sam se izderala da me ostavi na miru i zaključala se u svoju sobu.
Nakon dve nedelje mama je otišla. Pred zgradom ju je čekao tip u novom crnom mercedesu. Pomogao joj je da utrpa kofere, a ona je pogledala prema prozoru moje sobe. Brzo sam se odmakla i obrisala vlažne oči i suzu koja mi se neprimetno skotrljala niz obraz. Tip i nije bio nešto posebno. Stvarno ne znam šta joj je to trebalo. Ostaviti troje dece i muža zbog njega. Zar ga je volela više nego mene, Helenu i Andriju?
Tako je došao i početak nastave. Helena i Andrija su krenuli na faks, a ja u gimnaziju.
Put prema dole
Prve ocene nisu mi bile blistave, ali tatu to nije ni najmanje zanimalo. Bio je previše zauzet poslom. Na majčine pozive nisam odgovarala, a kad je ona pozvala Andriju, Helenu i mene na večeru, svi smo odbili jer nam nije bilo do napetih razgovora. Više nisam mogla da razgovaram s mamom otvoreno kao nekad. Nisam nikada mogla ni da zamislim da me ona, koju sam volela najviše na svetu, može toliko povrediti. Za mene više nije postojala. Stanje u kući postajalo je sve gore i gore. Helena se totalno promenila, ali ne nabolje. Ošišala je dugu smeđu kosu u kratku dečačku frizuru i obojila je u crveno. Probušila je nos i počela da izlazi sa sumnjivim tipovima. Andrija i ona sve češće su se svađali, dok su pre bili nerazdvojni. On je nekako jedini ostao “normalan” nakon maminog odlaska.
Ja sam se uvalila u loše društvo. Prestala sam da treniram odbojku, počela sam da pušim, ponekad bih popila pivo s momcima iz škole, i samo sam se vucarala naokolo s propalitetima kojima sam po svom ponašanju bila sve bliže. Na polugodištu sam pala iz tri predmeta: hemije, matematike i fizike. Prethodne godine sam išla na takmičenje iz matematike, a sada mi nije ginuo popravni. Počela sam da se zabavljam s glupim momcima iz nekog svog hira iako mi se zapravo nijedan od njih nije sviđao. Mislim da u tom razdoblju života nisam nikoga iskreno volela, a osećala sam da ni mene niko ne voli. Kao da mi je mamin čin ubio veru u ljubav.
Stari prijatelji su pokušavali da mi pomognu, a kad su videli da sam beznadežan slučaj, samo su me otpisali. Jedine osobe kojima je bilo stalo do mene bili su moj brat Andrija, koji je često pokušavao sa mnom iskreno da razgovara, a ja nisam želela da mu se otvorim i poverim mu svoje strahove, želje, nade i snove koje sam još uvek imala, i Branko, moj najbolji drug još iz osnovne. On se stvarno trudio, a ja sam bila bezobrazna. Zapravo to nisam bila ja, već neko drugi, nešto drugo. S vremenom je i onaj pravi deo mene počeo da umire.
Nekoliko puta sam s ekipom probala drogu. I, priznajem, svideo mi se osećaj koji su mi davale te “čarobne” tabletice i malo trave. I tako je, malo-pomalo, pušenje trave iza zgrade ili u nekom zadimljenom kafiću postalo deo moje svakodnevice.
Andriji je dosadila ludnica u kući nakon maminog odlaska i uskoro je otišao da studira u Ameriku. Da sam mu kojim slučajem rekla šta mi se događa, da se drogiram, da pijem, da sve dublje propadam, da mi je potreban, znam da ne bi otišao. Ali... ja sam ćutala... Helena je često znala da dođe kući pijana i uopšte nije obraćala pažnju na mene. Sećala sam se kako me ranije snažno grlila i cmakala me. To me je nekada živciralo, ali u ono vreme dala bih sve za jedan njen zagrljaj. Nas dve smo postale stranci. Tata gotovo nikad nije bio kod kuće. Radio je, putovao, a kad bi i imao slobodnog vremena, uglavnom ga je provodio u društvu svoje ljubavnice. Da budem iskrena, bilo mi je svejedno. On se nikada nije zanimao za moju školu, moja osećanja, samo mi je davao lovu i mislio da ga to čini dobrim ocem. S mamom se nisam čula otkad je otišla. Zvala je povremeno, ali samo je Andrija s njom razgovarao. Priznajem, volela bih da sam joj sve priznala, da sam joj rekla da je volim, ali glumila sam neku facu. Jadno. Mama je s onim svojim frajerom živela u Italiji i već su imali sina od šest meseci. A ja sam tonula sve dublje. Sve sam više bežala iz škole, pila, pušila, drogirala se...
Došao je i kraj drugog srednje. Prvi razred sam jedva završila s dovoljnim, ali u drugom nisam imala šanse. Pala sam iz rekordnih sedam predmeta i izgubila godinu. Koliko god to neverovatno zvučalo, ja, koja sam nekada bila odlikašica, sada sam pala razred! Tog leta je došao Andrija. Nisam ni znala da je već stigao kad sam ušla u kuću. U dnevnom boravku zatekla sam Andriju i Branka kako razgovaraju. Andrija mi je izgledao ljut, a Brankove oči su bile pune suza. Čula sam ga kako tiho šapuće:
- To više nije ona...
Kad me je Andrija ugledao, prišao mi je i opalio mi šamar. Izvikao se na mene kao nikada do tada i rekao da moramo ozbiljno da porazgovaramo. Branko je usta pokrio dlanovima i videla sam da jedva zadržava suze. Znala sam da je sve rekao Andriji. Ali nisam bila ljuta na njega, bilo mi je zapravo drago što je to učinio, jer sam znala da mi Andrija može pomoći. Bilo je vreme da se sve sazna, pa makar ne od mene.
Natrag na noge
Sve sam im priznala. Obećali su da će mi pomoći, a ja sam obećala da ću pokušati da pomognem sama sebi. Tako je i bilo. Ma koliko sam bila u iskušenju, nikad više nisam posegnula za džointom, baš nikad. Svi su mi govorili da imam sreće što nisam probala neke jače stvari jer se s njih ne bih mogla tako lako “skinuti”. Zapravo sam tek kasnije shvatila koliko su bili u pravu. Mogla sam zaista već da budem teška zavisnica.
Ponedeljkom i petkom išla sam na razgovor sa psihologom, to je bila jedna divna mlađa gospođa koja mi je puno pomogla.
- Vesna, nazovi mamu. Videćeš, svi problemi rešiće se nakon toga - ohrabrivala me je.
U početku nisam želela, ali Andrija i Branko su me nagovorili. Mama se javila i pao mi je kamen sa srca, jer nisam želela da razgovaram s onim njenim tipom. Kad mi je čula glas, bila je van sebe od sreće. Dugo smo pričale, smejale se i plakale. Sve sam joj ispričala, i priznala sam joj da mi nedostaje i da bih zaista volela da je vidim. Ona je rekla da će doći čim bude mogla.
Tako je i bilo. Nakon nedelju dana mama je bila tu. Razgovori s njom stvarno su mi pomogli i delimično sam se oporavila. Tog leta sam odlučila da potpuno promenim svoj život. Prestala sam da izlazim sa svojim starim društvom koje me vuklo u propast. Sve više vremena sam provodila s Brankom. Bila sam mu zahvalna na svemu. Da nije sve ispričao Andriji, ko zna šta bi bilo sa mnom. Treći razred gimnazije prošla sam s dobrim uspehom, a do vrlo dobrog mi je nedostajala jako malo. Sve je postajalo bolje. A i Helena se urazumila. Napustila je faks, ali se zaposlila u očevoj firmi.
Svi nekako pokušavamo da živimo što normalnije. Ja idem svaki dan na plivanje i u teretanu, ne izlazim baš često, puno čitam i u vezi sam sa super dečkom, a taj dečko je, verovali ili ne, Branko. I dalje idem na razgovore mladih koji su se drogirali ili se još drogiraju. Pokušavam da im pomognem. Izvukla sam se iz tog začaranog kruga lošeg društva, alkohola i droge jer, na sreću, nisam zaglibila preduboko, ali znam da ima onih koji su teški zavisnici i kojima nije tako lako da prestanu s tim. Hvala bogu što sam bila te sreće da imam ljude kojima je stalo do mene. Zbog droge sam propustila dve godine, možda i najbolje u svom životu. Znam da ih ne mogu vratiti, ali pokušavam da nadoknadim propušteno.
Izvor: hej, hej OK
Pogledaj vesti o: Odbojka
.jpg)
