Izvor: Sportski Žurnal, 01.Jan.2011, 04:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Grbić: Gotovo je…

Godina na izmaku donela je odbojkašima i onima kojima je odbojka u srcu, mnogo radosti. Sport međutim, kao i život, ima svetlu i tamnu stranu, trenutke sreće i tuge. Tako se u isto vreme, tog oktobarskog dana, u Srbiji proslavljalo osvajanje bronzanog odličja na Svetskom prvenstvu u Italiji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << ali s određenom dozom sete... U Rimu je plakao Nikola Grbić!
Samo dan kasnije, završena je reprezentativna karijera jednog od najboljih sportista koje je Srbija ikada imala. Posle skoro dve decenije, Nikola se oprostio od dresa sa državnim grbom.
Iako je taj čin i ranije bio najavljivan, oproštaj u 37. šokirao je javnost. Za Žurnal je, tog ponedeljka, rekao:
– Da, gotovo je! Opraštam se, razgovarao sam sa suprugom, sa predsednikom Boričićem, odlučio sam... Nisam o tome pričao ni pre, a videli ste ni odmah po završetku Svetskog prvenstva. Želeo sam da se koncentrišem na takmičenje i da igram što je moguće bolje, a kada je pala poslednja lopta, skupile su se emocije, krenule su suze, ništa nije moglo da ih zaustavi. Sve se nekako desilo spontano, a ja sam dan kasnije i definitivno prelomio...
Dva meseca kasnije, Nikola priznaje da je osećao i tokom Šampionata da će SP u Italiji biti njegovo poslednje reprezentativno takmičenje.
– Mada, nisam puno razmišljao o tome. Mnogo sam želeo da ostvarimo dobar rezultat. Na kraju se to pokazalo ispravnim, nije se o tome pisalo po novinama, nije se pričalo i to je bila dobra stvar. Zato i kažem da je moja reakcija u Rimu bila potpuno spontana. U podsvesti sam znao da je gotovo.
Želja mu se ostvarila, u par navrata ranije, pričao je o dostojanstvenom odlasku.
– Da me je neko pitao kako bih voleo da se oprostim od reprezentacije, rekao bih mu da je jedini bolji način od ovoga, oproštaj uz osvajanje zlata na Svetskom prvenstvu. Ma, ne žalim, ovako je sasvim zadovoljavajuće – kaže Nikola i lepo primećuje:
– Vidiš, tu stvarno ima dosta simbolike. Baš se poklopilo, osvojili smo veliku medalju na velikom takmičenju. Desilo se u Italiji, zemlji u kojoj već dugo živim, igram i treniram, koju praktično smatram drugom domovinom. Čak se desilo i u Rimu, a to je grad u kojem smo igrali mnoge važne utakmice, a moja poslednja utakmica i poslednja pobeda, bila je baš protiv Italijana!
Nikola i Vladimir, dugo su bili zaštitni znak reprezentacije. Braća, a sasvim različiti.
– Kada si pored nekoga ko je toliko ekstrovertan, kao što je Vanja, onda se moja introvertnost još više vidi. Nema dileme o tome koliko smo drugačiji jedan od drugog. On svoje emocije nije umeo da sakrije, a pored njega takvog, nisam imao potrebe svoje da otkrivam. Ljudi sa kojima živim i radim znaju kakav sam, kao saradnik, prijatelj i igrač.
Pokušava Nikola da objasni zašto izgleda hladan na terenu.
– To je moja uloga zahtevala. Ne mogu da pokazujem šta mi smeta, moram da se trudim da energiju trošim na narednu akciju. Pokazujem osećanja tamo gde treba. Nisam pravi ja onaj sa televizije, to je maska za protivnika, koja pokazuje koncentraciju u terenu.
Nikola priznaje da su osećanja bila pomešana, dok je Vanja nosio dres reprezentacije.
– S jedne strane je bilo lakše, jer sam imao nekoga, s kim sam mogao da se konfrontiram, posavetujem. S druge strane postojala je opasnost da budemo gledani drugačije, u odnosu na grupu. Znate one priče, „braća su, drže jedan drugom leđa, menjaju trenere...” To su bile gluposti! Uvek smo gledali interes tima. Bilo je pitanje i kako ću kao kapiten da reagujem na njega, nije mi bilo lako. On je igrač koji je bio važan za reprezentaciju, učinio je jako mnogo na poboljšanju imidža ovog sporta u zemlji i svetu. On jednostavno podstiče na pozitivna osećanja. Imali smo specifičan odnos, a iskrenost je, dok smo bili u reprezentaciji, igrala važnu ulogu. Priznajem, nekada mi je baš nedostajao...
Na opasku da nema mnogo igrača koji igraju na poziciji tehničara, a imaju status idola i da je jedan od retkih koji je izašao iz senke napadača, Nikola kaže:
– Trudio sam se da prvo odradim svoj deo posla, pa tek onda da budem inspiracija za druge. Kada se pogreši i kada ne ide, da kažem, moramo dalje. Da se ne klone duhom, svakome se desi problem. Trudio sam se da uradim nešto najbolje za ekipu. Jedino tako mogu da objasnim činjenicu da sam došao do izražaja – priča Nikola, pa ubacuje još jedan detalj iz istorije:
– Dobro pamtim šta je trener Montali pričao, a ima veze sa ovom temom. Ako kao ekipa igramo dobro i ako uradimo sve kako treba, pa na kraju i pobedimo, uopšte nije bitno koliko si kao pojedinac dao i da li si odigrao svoju najbolju partiju. Videćeš da će, kako vreme bude odmicalo, tvoja uloga u ekipi biti valorizovana. Isplivaćeš kao individualac ako ekipa bude pobeđivala. Znam puno igrača koji su bili najbolji u svojim timovima, jer su drugi bili loši. Kada bi došli da igraju sa sebi ravnima, izgubili bi se. Uvek sam se trudio da pomognem. Šta mi vredi da saigrača izvređam? Ako on izgubi izgubiću i ja!
Atmosfera je oko odbojkaške reprezentacije uvek bila nekako specifična. Odlazili su na takmičenja bez pompe i velikih obećanja, a skoro redovno se vraćali sa medaljama, visokim plasmanima, individualnim nagradama. I onda, nekako skromni, dečje naivno izlazili pred navijače...
– Na takmičenjima uvek imamo povratnu informaciju o reakcijama iz domovine. Ali, mislim da smo mi odbojkaši autentični po tome što igramo tako da želimo da u svakoj prilici budemo najbolji što možemo. Nismo hteli da na kraju turnira dođemo u situaciju da kažemo, „ej da smo više trenirali, da smo više uradili, danas bi više postigli”. Kada imaš takav pristup, ljudi ga prepoznaju, vide kada gineš na terenu, kada se bacaš za svaku loptu, daješ maksimum. Video sam da to ljudima prija. Često nas porede sa drugim sportistima, kažu fudbaleri primaju ogromne cifre, a vidi kako igraju. Ne treba zamerati na takav način, svi dajemo sve od sebe. Pa ko bi gubio vreme na pripreme sa reprezentacijom samo iz hira. To je besmisleno.
Živeti u zemlji Srbiji povlači određene stvari. U slučaju sportista neretko se dešavalo da za rezultate koje su postigli budu zaslužni neki drugi ljudi, često političari.
– Ma, mi smo mala organizacija, nema mašinerije iza nas. Odbojkaška priča je skoro pa porodična, i to je naša sreća. Dobro je zbog kontrole, neke stvari mogu da se regulišu. Nije bilo situacija, bilo je pokušaja da se izmanipuliše onim što radimo, ali smo reagovali na vreme.
Politika ipak jeste umešala prste u sport.
– Moj san je bio da na takmičenju dočekam da se podigne jugoslovenska zastava i da slušam svoju himnu. To se desilo u Sidneju, na Olimpijskim igrama, ali je isti taj san tog dana upropašten! Na pobedničkom postolju nisam čuo intoniranje himne, jer su naši emigranti pevali, da li „Bože pravde”, ili „Od Topole od Topole...”, ne mogu ni da se setim. Od njih nisam čuo moju himnu. Onu kojoj su svi zviždali, „Hej Sloveni”. Znaš kako je kada odrastaš sa nekom idejom, nešto sanjaš i onda se to ne desi, jer je politika umešala prste. Ma neću uostalom da ulazim u razloge zašto je sve bilo tako, ali moj trenutak je bio upropašten!
Priznaje Nikola da ne reaguje na isti način na sadašnju himnu Srbije.
– Vidi, da ti kažem, možda će se neko naljutiti, možda će smatrati da sam manje Srbin, ali ja sam odrastao uz Hej Sloveni. Odgajan sam u duhu jugoslovenstva, nikakvih loših emocija nemam prema pripadnicima drugih naroda, ljudima iz bivših Republika . Možda je lako da ovako pričam, jer nikoga nisam izgubio u ratu, nemam ličnu priču, koja bi promenila mišljenje. Žalim zbog svega što se desilo, smatram da smo prevareni, uvučeni u priču kojoj izgleda nema kraja, preko Kosova, Bosne... Skoro je na nekom takmičenju neko greškom pustio Hej Sloveni, pa je usledio komentar nekolicine nas starijih igrača, „ej kako je nekada bilo”. Želim slobodu da himnu osećam kao svoju, nikome ne govorim kako treba, tu je kraj priče. „Bože pravde” to jeste, nego ovu drugu za sada, zbog svega što sam rekao, više osećam.
Jedan je Nikola Grbić!

Nastavak na Sportski Žurnal...